Шта су за вас животне радости?
Недавно испричам једну причу – нимало лепу, заправо, о дечаку који је остао без оца и који није успео да превазиђе ту трауму из детињства. Толико опседнут дешавањима око себе (и унутар себе), без праве подршке постао је оно што се у психологији зове савршени играч улоге жртве. Пасивно-агресивни младић, човек, неко ко није могао да опрости – који није научио да опрости нити да схвати да некад једноставно нико није крив, јер није имао од кога да научи.
И каже неко ко је доста размишљао о тексту: чему ова пасивна агресија и огорченост? Је л’ његова мама требало да скочи с моста зато што му је умро тата? А где су текстови у којима се величају животне радости?
И ја се запитам: стварно, зашто нико више не пише лепе приче?
Ја их пишем, на пример.
О родитељству, о одрастању, о томе како је лепо кад си мајка, о томе како је лепо кад си срећна и задовољна жена, како увек треба гледати ведрију страну живота, јер зашто бисмо учили децу да је свет зао, не? Али онда опет неко каже: не причајте више бајке, докле више ова патетика и сладуњавост?!
Има ли оне златне Аристотелове средине и да ли постоји права мера за ствари која важи за све и свакога? Које су те животне радости за којима ви трагате? Животне радости за које вас је апсолутно брига хоће ли вас неко исмејати?
Као: волите да покиснете, волите да гледате залазак сунца, уживате у читању, мажењу с децом, припреми оброка, прављењу колажа? Од чега вам срце игра и прескаче? Је ли живот само то и због чега је све мање то – а све више она друга страна, оно што се мора, оно због чега вам кажу да сте огорчени и стално љути?
Одувек сам себе оцењивала као нереалног оптимисту, а писање као начин да исправим неке ствари у животу. Да преправим, прекројим, нађем леп крај – чак и тамо где нема наговештаја за лепо. Чак и тамо где дечак расте уверен да га мајка не воли више, само зато што се поново удала. У мојој глави, срео је неког довољно паметног да му каже: хеј, стани, али имао си и даље маму, није знала можда боље од тога, вероватно је мислила да чини најбоље и за тебе и за себе. Па и није било тако лоше, зар не? Неког ко би могао да му покаже другачију перспективу.
Размислите само колико особа познајете који немају тог неког у свом животу? Који живе у вртлогу сталног проживљавања нечег што их боли? Који не умеју да се „издигну изнад ситуације“ и не знају шта те животне радости треба да представљају?
Шта ми радимо кад се сретнемо са пасивним агресивцима, са огорченим чудацима, са вечитим жртвама и онима што кукају? Кажемо: ево још једног енергетског вампира. Поједини покушају да се играју спасиоца, да помогну – па одустану. Други беже главом без обзира. Сви умемо да будемо себични док се кријемо иза пароле „он ионако не жели моју помоћ“.
Какве везе животне радости имају са овом причом?
Имају велике. Животне радости које истински живимо су прави лакмус папир. Када изаберемо да удовољимо себи, да покажемо својој деци, пријатељима, окружењу – како је то кад живиш у складу са собом, кад се смејеш, умеш да застанеш, умеш да се радујеш – чинимо пуно. Онима којима само мало треба да се досете ко су, животне радости које величате послуже као инспирација.
Онима – другима – који су се одавно од себе удаљили, бићете чудни, завидеће вам, неће вас желети у свом друштву. Можда ће рећи нешто „да пецну“, да угасе тај сјај. Само, не бојте се, истинска радост је неугасива. Keep calm and carry on.
Па где сад са овом пасивном агресијом? Не може све у исти кош, зар не?
Али ако размислите – сви смо ми на овом свету у истом кошу. Некад одиграмо паметно, некад мало седимо на клупи, некад славимо успех, некад погнемо главу. Суштина је да из сваког искуства нешто научимо и да животне радости користимо као погонско гориво – чак и онда када се чини да нема разлога да радосни будемо. Управо онда кад делује да је све безнадежно.
Зато вас ја, обележена као „огорчена жена“ изазивам: направите листу својих животних радости, па једну по једну, свакога дана „вежбајте“. Као што бисте доручковали – читајте, као што бисте ручали – смејте се, као што бисте спавали – грлите се. Сетите се чему то стварно желите да научите своју децу и да подсетите себе. Можда тако свесни следећег пута кад наиђете на неког коме је лоше – будете надахнуће, па му поправите расположење и за један осмех више оплемените свет.
Куд ћете већу животну радост од тога?
Пише: Србијанка Станковић
