Mama je izabrala da se opet uda

13 septembra, 2022

Mene su svi gledali sažaljivo godinama. Mislim da sam odrastao pre vremena (ako postoji uopšte to „na vreme“) najviše zbog tog tužnog lepljivog pogleda drugih. Ne što mi je otac umro za volanom od infarkta, ne što se majka posle godinu i po dana preudala, nego baš od tog preteškog osećaja koji su mi drugi nametali.

Kao: jadan mali.

tužan-dečak-pored-prozora

Canva.com

Marko, moramo da razgovaramo

Meni su uvek samo saopštavali stvari kad se dese. Moj otac je znao da me zasedne, na primer, za trpezarijskim stolom i kaže: „Marko, moramo da razgovaramo.“ Ali nikad nismo razgovarali, uvek je on pričao, kako se deda razboleo, kako je baba umrla, kako se učiteljica žali na mene da sam nestašan na času matematike (a meni je samo bilo dosadno), kako nećemo ovog leta na more.

Majka je posle od njega preuzela taj isti „šablon“. Prvi put ga je primenila, sećam se, baš tog 1. jula kad sam se vratio iz škole. Bila je otečena od plakanja, već obučena u crno (sa zaboravljenom žutom gumicom u kosi) i rekla: sedi, Marko, moramo da razgovaramo. Tata je umro.

Ne znam da li mi je teže palo to saopštenje ili ono nedugo zatim, sedi, postoji neko kog želim da upoznaš.

Čak ni tad nije rekla: neko ko mene želi da upozna. Ne, nije ona htela da Stevan upozna mene, njenog sina, nego da ja upoznam Stevana, „mog novog tatu“. Kao da su tate neki alat za garažu, pa možeš da ih kupiš na rasprodaji. Dobar dan, dobar da, treba mi jedan tata, tako kao francuski ključ, nešto da zavrnem. Ili ako imate nekog tatu-čekića, što dobro zakucava eksere, nervozu i popravlja rupe u kućnom budžetu.

Nije baš da može.

Ali moja se Danka, moja zbunjena majka, ponela baš tako, kao šegrt u majstorskoj radionici – da l’ stvarno nije umela sama da živi ili je mislila da mi treba „čvrsta muška ruka“, ne znam. Tek, ja dobih novog tatu.

Ti si veliki sada

Nisam mogao dugo da shvatim od čega mi se skuplja knedla u grlu. Mislio sam, možda je zbog tate, nije lako kad imaš 12 godina i ostaneš bez oca. Ali moram da priznam da ja na svog Božidara nisam mnogo mislio. Pokušao sam da shvatim da l’ je zbog te „preudaje“, zbog Dankinog smejuljenja ujutro kad ustane i stidljivog kikotanja kad je Stevan lupi po zadnjici kad misli da ne gledam. Al’ ako ćemo iskreno, ništa meni od toga posebno nije smetalo.

Onda je došlo još jedno „saopštenje“. Majka je cvetala i sa posebnim ushićenjem jednog jutra izjavila kako je trudna. Naravno, deset minuta pre toga je povraćala kajganu koju sam spremio da je iznenadim.

– Izvini, Marko, nije zbog tebe, zlato. Mama je trudna.

Svako čestitanje na trudnoći, a kasnije na rođenju deteta – moje sestre Mione – bilo je ispraćeno onim čudnim pogledom koji je govorio „jadan mali“. Bio sam srećan, stvarno srećan što sam dobio sestru. Jeste, plakala je celu noć pred moj kontrolni iz hemije, pocepala mi je tek završen rad iz likovnog, a jednom se čak popiškila na moj ranac. Ali nisam ni ja baš tolika budala da ne znam da je ona samo beba.

A ja sam „veliki“. Imam 14 godina.

Knedla u grlu je samo rasla, iako je sve prividno bilo isto. Jednako sam dobijao četvorke – koliko god se trudio, nikad nije bila petica, čak ni pet minus – razredna je jednom u dva meseca obavezno zvala majku „da porazgovaraju“, jer „Marko nema koncentraciju na časovima, ometa nastavu, opet je zaboravio da donese domaći, znamo da vam je teško, ali pokušajte da doprete do njega“.

Danka je bila jedna od onih majki koje su sve prenosile „u originalu“ svom mužu. Stevan je bio u „ćale fazonu“ i „ja ću to, Dano, da rešim“. Zamišljao sam kako kao u nekom starom crno-belom filmu izvlači kaiš iz pantalona da me istuče, „da mi pokaže moga Boga“. Ponekad, čini mi se, lakše bi mi bilo da je bilo tako. Samo, Stevana je previše bolelo uvo za mene da bi se sekirao i „deranžirao“.

– Mali, nemoj majku da brukaš tamo u školi. Svi znaju da si ostao bez oca, zato ti i tolerišu to ponašanje, al’ sad kad sam ja tu (pa naglasi ovo JA i podigne obrve), sramota je da se glupiraš tako. Sad će srednja škola iza ćoška, misliš da ovo može da ti prolazi tamo, a?

Knedla u grlu je vremenom dobila bodlje, to ti valjda sleduje kad ćutiš.

Jadan mali, vidi ga

Odjednom sam bio „veliki“, morao sam da budem odgovoran. „Od mene se samo traži da učim“ bila je uobičajena fraza za subotnje popodne kad pitam da izađem na basket s društvom. Dok su moji drugari provodili vikende i slobodno vreme na školskom terenu, oni su od mene tražili „samo“.

Samo pričuvaj Mionu na sat vremena.

Samo je presvuci, molim te, žurim na posao.

Samo daj Mioni da pojede nešto, kakav si to brat?!

Za prvi Mionin rođendan su odlučili da naprave krštenje i – svadbu. Danka nije toliko poblesavila da obuče venčanicu, ali jeste čežnjivo uzdisala dok je oblačila bež komplet. Da l’ je mislila na Božidara? Ne znam. Ako jeste, nije joj smetalo da se pola sata posle toga „pred Bogom i ljudima“ opet uda.

– Kol’ko se sećam, ona se za Božidara u crkvi nije beše udala?

– Nije, a ovaj joj je izgleda vernik. Lepo im ovo žensko detence. A Marko, eh, jadan mali.

Ovako su ćeretale moje tetke ispred crkve dok se moja majka smeškala u fotoaparat sa Mionom u rukama i Stevanom pored sebe. Na tim „porodičnim“ fotografijama nije bilo mesta za mene. Posle se baba Ljuba dosetila da bi baš bilo lepo da ja držim Mionu, da imamo sliku za uspomenu.

Uglavnom, spolja – tek sad mi je jasno – bio sam jadan mali bez oca što je sada veliki i treba sve da razume. Da podrži majku, da bude zahvalan što eto, ima novog tatu, samo da uči, ništa drugo ne treba.

A knedla u grlu sa oštrim bodljama je rasla. Čekao sam, hoće li bodlje otpasti? Da l’ će se knedla možda otopiti? Skliznuti u stomak? Nisam znao kako da je ispljunem napolje, pa se desilo neizbežno – upala slepog creva i hitna operacija mesec dana pred malu maturu. Danka je još dojila Mionu, pa nije mogla sa mnom u bolnicu, ali me je posećivala svakog dana.

Medicinsko osoblje kao da se zarazilo virusom sažaljenja. Svi su me jednako gledali kao moje baba-tetke, kao cela familija. Kanda epidemija! Od tih pogleda stalno mi je bilo muka. Teralo me je da se zapitam: hoće li iko videti nešto više u meni od „jadnog malog Marka“?!

Bila je jedna medicinska sestra što sam joj se mnogo svideo. „A što se ti, mali, malo više ne smeješ, ha?“ Pa ispriča neki vic za malu decu. Jedan dan, drugi dan, svaki dan. Kad jedno jutro, poslednje pred otpust, dođe da mi da terapiju i kaže, gledajući sve nešto iznad moje glave, kao u bocu sa infuzijom:

– Tebi kao da moje šale nisu smešne, a? Pa dobro, kad porasteš, možda ih i shvatiš. Možda se setiš da se smeješ. Ne znam šta te muči, al’ slepo crevo nije. – pa se nasmeje – Eto, mali, sad smo te lepo popravili, pa blagoš meni, osmeh na lice! Ko ti brani?!

I ja se tu setim – niko me još nije pitao, MENE pitao, što se ne smejem i ko mi brani da se smejem.

Nisam baš ni toliko mali da ne shvatim.

Mama je izabrala da se opet uda.

Ja sam izabrao da se opet smejem.

Brže sam odrastao od drugih, što bi rekli „pre vremena“. Mogu da kažem da sam „samouk“ u odrastanju. Al’ sam naučio nešto važno. Čak i danas, kad ne znam šta ću od sebe, ja postavim to malo pitanje: Ko ti brani?

Ne bude mi lakše.

Ali bude lepše.

Valjda se i to računa.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama