Na engleskom je to silent treatment. Na srpskom nema adekvatnog prevoda, ali je to zapravo ona situacija kada vas neko kažnjava tako što vas ignoriše. Priđete, postavite pitanje, a odgovora nema. Osoba koju volite ponaša se kao da niste tu, kao da ne postojite.
Ukratko, taj neko vam govori – ignorisaću tvoje postojanje, kao vid kazne za nešto što si uradio, a što se meni ne dopada ili što ne smatram ispravnim.
A šta možete da uradite, ako se nađete upravo u ulozi kažnjavanog?
Pre svega, trebalo bi da znate da razlikujete situaciju u kojoj vas osoba upravo kažnjava od one u kojoj je tom nekom samo potrebna pauza i ne može da razgovara. Onaj kom samo treba prostor će vam to verovatno i reći, upravo kako bi vam dao do znanja da ignorisanje nije kazna.
Ali, trebalo bi da znate da čak ni osoba koja vas ignoriše kako bi vas kaznila to verovatno ne čini iz loše namer, već je reč o generacijskom obrascu koji se prenosi s kolena na koleno.
Na primer, otac može ignorisati dete kada ono nešto pogreši zato što je to isto radio njegov otac i veruje da je to način suočavanja sa konfliktom ili neprijatnim osećanjima.
Kada se dete nađe u poziciji da ga roditelj ignoriše, njegov mozak ulazi u tzv. bori se ili beži mod. Odjednom, pred njim je neko ko odbija da odgovori na bilo kakav njegov pokušaj komunikacije: pitanje, zagrljaj, komentar… i tog trenutka uključuje se jedan evolutivni panični impuls jer – pleme ga je odbacilo. Samo je.
Ako ste roditelj koji je nekada ignorisao dete, samo prestanite. Jer teško da možete detetu učiniti nešto surovije od odbacivanja. Grdnja, pa čak i fizička kazna mogu manje biti bolni od ignorisanja, jer ono pokazuje da dete za vas ne postoji.
Ako ste, pak, nekad u situaciji da sami budete žrtva ignorisanja, evo nekoliko saveta.
1. Ne shvatajte to lično: kada neko odluči da ignoriše drugu osobu, to govori o NJEMU i o njegovim mehanizmima za suočavanje sa konfliktima. Ne govori ništa o vama, već isključivo o osobi koja vas ignoriše i njenim (ne)sposobnostima da na zdrav način reši konflikt.
2. Ništa ne pretpostavljajte, nego budite direktni. Možete reći: ”Vidim da ne želiš da razgovaraš sa mnom i ne odgovaraš mi na poruke. Možda se osećaš povređeno ili ljuto i treba ti prostora. Jesam li u pravu?”
Ovim dajete drugoj osobi prostora da kaže šta je muči bez osude u manje napetoj atmosferi. Ako i dalje ostanete bez odgovora, znate da ta osoba želi svesno da vas kazni, ali ste se vi poneli zrelo.
3. Ne pokušavajte da odobrovoljite onog ko vas ignoriše. Ako ste ignorišati, možda ćete imati nagon da tu situaciju rešite, da pokušate da stvari vratite u normalu. Sasvim je dovoljno da uradite ono što je u prethodnoj tački navedeno, a ako se ignorisanje nastavi, važno je da pustite. Ostanite fokusirani na sebe i na druge osobe u svom životu i dozvolite da onaj ko je odlučio da vas ignoriše donese svoju odluku.
4. Postavite granice. Osobe koje posežu za ignorisanjem kao oblikom kazne imaju običaj da se samo jedno jutro probude i reše da je kazna završena. To je trenutak kad treba da kažete: ”Zaista me povredi kad odbijaš da razgovaraš sa mnom. Ako ne možemo da razgovaramo kad imamo neki problem, to znači da naš odnos nije zdrav.”
Tretman ćutanjem je gotovo zlostavljanje i nemojte se nikad naći u ulozi zlostavljača. Takođe, naučite dete da prepozna ovu formu manipulacije i da ne dozvoli ni prijateljima ni partnerima, niti bilo kome da na ovaj način upravlja njihovim ponašanjima ili osećanjima.