Причам јуче с мојом Гагом – кука како је целу суботу сређивала ормаре. Те ово мало, оно велико, те зимско, те незимско… Углавном, товар ствари одвојила, не зна шта ће с њима.
Имаш ли кога да му треба гардеробе, пита ме.
Имам, кажем. Ено у Крфској свратиште за децу, њима све треба.
Их, чак у Крфској, вели. Немам ти ја кад да одем до тамо, док дођем с посла, док седнем у кола, док…
Стани, прекидох је. У преводу – немаш времена да будеш добар човек?
Она се намршти, видим – није јој право.
Нисам баш тако мислила, рече. Знам, ал тако је испало. Па љутила се ти – не љутила.
Мислим, не може нико да ми каже како нема времена да уради једну добру ствар недељно. Само једну, па нека то, за почетак буде и она која му неће одузети више од два минута времена. Да пошаљеш један смс за неко болесно дете – треба ти тридесет секунди, можда и мање. Да онај бајат хлеб уместо у контејнер, оставиш поред, па узеће неко – не треба време, само добра воља.
И не мора та помоћ увек бити у парама. Постоји толико начина да се буде добар и неком помогне, а да те то не кошта скоро баш ништа. Само треба започети. Урадити прву добру ствар. Касније све иде само од себе. Навуче се човек – јер осећај је много добар. Воза те после данима.
Јесте, ова година нас је све затекла. Ни пре ње нисмо живели богзнакако. И ми који себе волимо да назовемо некаквом средњом класом, почели смо да храмљемо. Како ли је тек онима који су одувек живели на некој граници и у немаштини? Како ли је онима који су се, на све то и разболели? Остали без посла? Далеко било, изгубили неког свог? Зато – помози. Немаш изговор. Поклони одећу. Обућу. Нису ти потребне четири зимске јакне. Пет пари чизама. Твојој деци нису потребне оне играчке с тавана. Ни онај мадрац из подрума. Ако немаш шта да даш – а ти дај себе. Волонтирај. Издвој сат времена седмично и помози неком на лицу места. Сат времена није пуно. Ако имаш кад да спаваш до подне, ако имаш кад да седиш код фризерке два сата и исто толико одвојиш на изливање ноктију, надоградњу трепавица или чега све не, ако можеш да базаш по радњама по цео дан – онда можеш да одвојиш и тај сат времена недељно да будеш човек.
Јер иде зима. Јутрос сам први пут затекла мраз на колима. Жива сам се тресла док се ваздух у ауту није мало смлачио. Онда сам помислила на оне који су ноћ провели на улици. Без четири зида, без крова над главом, без топлог ћебета, шоље чаја и без игде икога. И онда ми више није било тако хладно. Само ме било срамота од оних плус десет у колима, и двадесет два у кући из које сам управо изашла. Било ме срамота јер сам синоћ помислила како ми је ове године море баш фалило. И како је греота што су нас је толико тога мимоишло. Што смо остали без концерата, без такмичења, турнира, одлазака на море, планину. Мало је ко пливао ове године. Мало ће ко скијати ове године. Истина, отказане су нам и славе, кафане, биоскопи, деда мразови, новогодишње представе у учионицама, клизалишта, штандови с куваним вином и пецивима с циметом.
Свашта нам је отказано ове године.
Али доброта није. Доброта је као представа која никад не силази с репертоара. За доброту се тражи карта више. У доброти глуме најбољи глумци. Доброта се игра на бис. Доброта је класика. Као Хамлет. Антигона, Трамвај звани жеља – доброта никад не излази из моде.
Зато – помози.
Немаш изговор.
Аутор: Даниела Бакић