Neki ljudi koji ne veruju u sopstvenu vrednost skloni su da daju previše. Kao da žele da kvantitetom nadoknade kvalitet. No, previše koje je posledica nevrednovanja sebe, pretvara se u premalo. Kako?
Pa, ako oni ne vrednuju svoje davanje kako će ga vrednovati drugi? Pored toga, ako vam je nešto stalno na izvolte, prestajete da budete svesni njegove vrednosti. Podrazumevate ga. Kao vazduh.
Ko je svestan dragocenosti vazduha dok ne oseti njegov nedostatak? On je tu, kao da postoji zbog nas i da će ga uvek biti, ne traži ništa, samo služi…E, kad ga nema i te kako osećamo njegovu životnu vrednost.
I neki ljudi, nesvesni sopstvene vrednosti, ponašaju se kao vazduh. Tako i drugi kojima se oni podrazumevaju gube osećaj njihove vrednosti, prestaju da ih budu svesni, kao da ne dobijaju ništa vredno. Kao da su nezahvalni. Kako možete biti zahvalni na nečemu čiju vrednost ne osećate. Ono što dobijate na takav način, tako podrazumevajuće da gubite osećaj njegove vrednosti, gubi vrednost i postaje premalo. Krug se zatvara tako što davalac potvrđuje kroz reakcije drugih ono od čega je i pošao – da ne vredi.
Čovek nije vazduh, nije stvoren da nekome služi, već da se razmenjuje sa drugima kao vredan sa vrednim. Onaj kojem služite gubi vas kao vrednost, oduzimate mu a ne dajete, dajući mu previše. Gurate ga u nezahvalnost obezvređujući sebe.
Ako to činite deci oduzimate im zahvalnost bez koje će se osećati praznima. A prazni su pohlepni.
Tako neko ko se oseća bezvrednim prenosi i na onoga kojem služi osećaj bezvrednosti sakriven iza razmažene sebičnosti i nezahvalnosti.
Nebojša Jovanović
Izvor: Prvi put s ocem