Колико рано можемо да дијагностикујемо антисоцијални поремећај личности, гласи интригантан назив студије која је објављена у угледном научном часопису „Психологија данас“, иза кога стоје резултати седмогодишњег истраживања којом је установљено да се рани знаци поремећаја личности могу видети већ на узрасту од две године.
Пратећи одрастање и развој 731 детета од друге до девете године живота, професорка психологије са Универзитета у Мичигену др Ребека Валер дошла је до закључка да деца која не осећају кривицу због свог лошег понашања – не мењају понашање након родитељске казне, често улазе у сукобе са другом децом, уништавају играчке и ствари по кући и имају нападе беса – често развијају поремећај личности. То важи и за оне двогодишњаке који су себични, не желе да деле своје ствари ни по коју цену, лажу и малтретирају животиње.
„Што је ранији узраст на коме деца показују ова понашања, већа је вероватноћа да ће дете имати озбиљне проблеме у понашању и развити антисоцијални поремећај личности. Добра вест је да родитељи могу да спрече развој овог поремећаја личности тако што ће утицати на промену дететовог понашања”, закључује др Ребека Валер.
Др Александра Бубера, психијатар и психотерапеут, оцењује да кључни налаз овог истраживања гласи да од родитеља, то јест од њиховог васпитног стила, зависи какво ће дете бити.
„Ако родитељ види да двогодишње дете малтретира другу децу или животиње, он се томе може насмејати, може спречити дете да то ради, а може га и казнити. Дете ће учврстити оно понашање које родитељ поткрепљује. Зато је важно да дете осети последице за лоше понашање. Као што је важно да га родитељи похвале и пољубе када уради нешто добро“, објашњава наша саговорница.
Др Александра Бубера истиче да стручњаци нису сагласни када је у питању узрок поремећаја личности – неки сматрају да се они наслеђују, а други да је њихов настанак у зависи са васпитним стилом.
„Ја сматрам да је истина на средини, а из свог великог психотерапијског искуства могу да закључим да је очевима и мајкама један од најприхватљивијих алибија за лоше родитељство – наслеђе. Јер ако сматрају да је дете „повукло” карактер на „проблематичну” тетку онда се они не осећају одговорним за то што је дете „немогуће“. Зато је важно да родитељи разумеју да три васпитна стила поспешују настанак поремећаја личности – један је попустљиво васпитање, други претерано, сурово и неправедно кажњавање детета, а трећи занемаривање“, каже др Бубера.
Када треба почети са постављањем васпитних правила?
„Просечно дете је до друге године већ научило шта се сме, шта се не сме. Или није научило. Вероватноћа да ће дете које није научило шта се сме, коме се не постављају границе и коме је све дозвољено развити поремећај личности веома висока је и износи око 70 одсто, под условом да се ништа не промени у даљем васпитању”, сматра наша саговорница.
Др Александра Бубера истиче да је неким родитељима, нажалост, лакше да размазе своје дете и дају му све што пожели, него да га васпитају.
„Ми од родитеља често чујемо ту реченицу: „Све сам му дао, све сам му купио, свугде сам га водио, обишао је пола света… а тако ми враћа.“ Јер је много лакше купити детету шта хоће, дати му да једе шта хоће и дозволити му да се понаша како хоће, него провести сате, дане, недеље и месеци објашњавајући му шта је исправно, а шта не. Али последице тог неваспитања трпе сви. Ако дете добије све што пожели, оно ће и од других људи у одраслом добу очекивати да удовољавају свим његовим жељама. Ако се границе не поставе на време, дете у пубертету често развија вербално и физичко насиље. Оно наставља да лаже, краде и понаша се манипулативно, само што су последице оваквог понашања у пубертету и код адолесцената много озбиљније него код предшколског детета. Због тог понашања трпе сви – и родитељи, и браћа и сестре, и брачни партнер. Ако се границе не поставе до пубертета, та битка је у већини случајева изгубљена“, закључује наша саговорница.
Др Горан Кнежевић, професор психологије индивидуалних разлика на Катедри за психологију Филозофског факултета у Београду, каже да ово истраживање потврђује да постоји континуитет у структури личности од детињства до одраслог доба.
– Бројна истраживања личности која су рађена у последње две деценије потврђују да постоје веома јасне везе између понашања детета у веома раном детињству и његове структуре личности у одраслом добу. Студије о прокриминалном понашању показују да постоји велика вероватноћа да безосећајна, неемотивна и „тврдокорна“ трогодишња деца са проблемима у понашању одрастају у особе са антисоцијалним поремећајем личности – каже наш саговорник.
Горан Кнежевић објашњава да је велики део наше структуре личности – чак 30 до 40 одсто, обликован генима. Новије психолошке студије показале су да су чак и они фактори за које се сматрало да представљају утицај средине заправо генског порекла. Међутим, истраживања су такође показала да се оно што нам је дато у генском пакету може променити уз помоћ пуно љубави и позитивних техника дисциплиновања.
– Позитивни родитељски стил може да неутралише негативни утицај гена. То значи да понашање родитеља према безосећајном и „немогућем“ двогодишњаку мора бити доследно, принципијелно и са пуно позитивних поткрепљења. Дете се мора наградити, пољубити и загрлити сваки пут када учини нешто добро, а ако оно малтретира друго дете или има напад беса, мора се зауставити у тој „акцији“, али га не треба казнити. Таквом детету стално треба показивати позитивне примере и пружати му љубав у неограниченим количинама. Љубав је по свему судећи најмоћнија „гумица“ која брише негативно генетско наслеђе – закључује Горан Кнежевић.
Аутор: Катарина Ђорђевић
Извор: Политика