„Мама, сутра треба и Оги и ја да обучемо розе мајицу кад кренемо у школу. Рекла је учитељица. То је зато што је један дечак обукао розе мајицу пре много година, а другари су му се смејали и претукли су га. А он је обукао ту розе мајицу јер му је мама болесна.“ – рекла ми је ћерка синоћ за вечером.
Покушала сам да од ње извучем још неку информацију, али све што она није умела да ми каже, пронашла сам сама.
Дан розе мајица обележава се од 2007. године, сваке последње среде у фебруару. Идеја је настала у Канади, проширила се на Нови Зеланд, а онда и по читавом свету. Те 2007. године, Chuck McNeill је први пут закорачио у своју нову школу, у Бервику (Нова Шкотска, Канада). Био је ученик седмог разреда и ушетао је у школу носећи розе мајицу. Како кажу, то је био његов вид подршке мајци која болује од рака дојке. Да ли је тако било или не, мање је важно. Оно што јесте важно је то да је он, због те мајице, претрпео како психичко, тако и физичко злостављање.
То су видела и два старија ученика, Дејвид Шепард и Тревис Прајс. И решили су да нешто предузму.
Пронашли су на попусту розе мајице, купили велику количину и сутрадан у школу дошли пре свих како би на ходнику поделили мајице. Када је дечак који је претходног дана претрпео насиље ушетао, његов израз лица рекао је више од 1000 речи. „Изгледао је као да му је с леђа пао огроман терет“ – испричао је тада Шепард.
Већ следећег дана, у школу од око 1000 ученика, њих 700-800 дошло је носећи розе мајице. Шепарду и Прајсу речено је да су због овога могли бити избачени из школе, али ипак су решили да ризикују како би послали поруку да насиље није решење.
Последице вршњачког насиља
Најпре лоша вест. Дан розе мајица неће, као некакав магични штапић, решити проблем вршњачког насиља. Тај проблем је много дубље укорењен у друштво. Али ће нас макар једном годишње подсетити на то да је деци која то проживљавају потребна озбиљна и системска подршка. Велики, можда и највећи проблем насиља је тај што се оно врло често тумачи као „дечји посао“ и „задиркивање“. Што верујемо да се деца тако челиче, уче да се боре у заједници и траже своје место. Да, истина је да одређени ниво стреса јача социјалне и емоционалне вештине. Као што је истина да кости и мишићи требају одређени ниво стресних вежби. Али прејак притисак може им озбиљно нашкодити. Толико да последице остану за читав живот. Баш као и када деци препустимо да се сама боре против насилника.
Деца заправо трпе дугорочне психолошке и менталне последице због вршњачког насиља претрпљеног у детињству. То иде толико далеко да мења начин на који наше тело „чита“ сопствени ДНК, као одговор на стрес, чак и у касним педесетим годинама живота.
Јасно је да је насиље понекад тешко разликовати од безазленог задиркивања и међусобних несугласица. Па и кад га несумњиво уочимо, врло је тешко ухватити се у коштац са свим што оно носи, утицати на насилника и његову породицу да нешто промене. Али оно што можемо јесте да пробамо да променимо шаргарепу, уместо што мењамо штап. Ако знамо да вршњаци врло често насилнике стављају на трон и чине популарним, онда је задатак одраслих да преданије и без одустајања раде на креирању окружења у ком ће се ценити сарадња уместо себичних такмичења, а где ће самим тим и насиље бити неприхватљиво.
То је врло тежак пут. Тражи много рада од свих – а пре свега од школе и родитеља, од влада широм света и институција. Али не можемо се измакнути и прстом показати на децу као главне кривце. Не можемо од њих очекивати да престану да својом пажњом награђују насилнике, кад ми то, као одрасли, упорно радимо. Они се не могу сами супротставити популарној и агресивној деци.
На том путу наша помоћ им је неопходна. А Дан розе мајица и историја која стоји иза њега треба да нас подсети на све оно што би требало да чини једно друштво. А то је разумевање, емпатија и толеранција. Осим на насиље.