„Mama, sutra treba i Ogi i ja da obučemo roze majicu kad krenemo u školu. Rekla je učiteljica. To je zato što je jedan dečak obukao roze majicu pre mnogo godina, a drugari su mu se smejali i pretukli su ga. A on je obukao tu roze majicu jer mu je mama bolesna.“ – rekla mi je ćerka sinoć za večerom.
Pokušala sam da od nje izvučem još neku informaciju, ali sve što ona nije umela da mi kaže, pronašla sam sama.
Dan roze majica obeležava se od 2007. godine, svake poslednje srede u februaru. Ideja je nastala u Kanadi, proširila se na Novi Zeland, a onda i po čitavom svetu. Te 2007. godine, Chuck McNeill je prvi put zakoračio u svoju novu školu, u Berviku (Nova Škotska, Kanada). Bio je učenik sedmog razreda i ušetao je u školu noseći roze majicu. Kako kažu, to je bio njegov vid podrške majci koja boluje od raka dojke. Da li je tako bilo ili ne, manje je važno. Ono što jeste važno je to da je on, zbog te majice, pretrpeo kako psihičko, tako i fizičko zlostavljanje.
To su videla i dva starija učenika, Dejvid Šepard i Trevis Prajs. I rešili su da nešto preduzmu.
Pronašli su na popustu roze majice, kupili veliku količinu i sutradan u školu došli pre svih kako bi na hodniku podelili majice. Kada je dečak koji je prethodnog dana pretrpeo nasilje ušetao, njegov izraz lica rekao je više od 1000 reči. „Izgledao je kao da mu je s leđa pao ogroman teret“ – ispričao je tada Šepard.
Već sledećeg dana, u školu od oko 1000 učenika, njih 700-800 došlo je noseći roze majice. Šepardu i Prajsu rečeno je da su zbog ovoga mogli biti izbačeni iz škole, ali ipak su rešili da rizikuju kako bi poslali poruku da nasilje nije rešenje.
Posledice vršnjačkog nasilja
Najpre loša vest. Dan roze majica neće, kao nekakav magični štapić, rešiti problem vršnjačkog nasilja. Taj problem je mnogo dublje ukorenjen u društvo. Ali će nas makar jednom godišnje podsetiti na to da je deci koja to proživljavaju potrebna ozbiljna i sistemska podrška. Veliki, možda i najveći problem nasilja je taj što se ono vrlo često tumači kao „dečji posao“ i „zadirkivanje“. Što verujemo da se deca tako čeliče, uče da se bore u zajednici i traže svoje mesto. Da, istina je da određeni nivo stresa jača socijalne i emocionalne veštine. Kao što je istina da kosti i mišići trebaju određeni nivo stresnih vežbi. Ali prejak pritisak može im ozbiljno naškoditi. Toliko da posledice ostanu za čitav život. Baš kao i kada deci prepustimo da se sama bore protiv nasilnika.
Deca zapravo trpe dugoročne psihološke i mentalne posledice zbog vršnjačkog nasilja pretrpljenog u detinjstvu. To ide toliko daleko da menja način na koji naše telo „čita“ sopstveni DNK, kao odgovor na stres, čak i u kasnim pedesetim godinama života.
Jasno je da je nasilje ponekad teško razlikovati od bezazlenog zadirkivanja i međusobnih nesuglasica. Pa i kad ga nesumnjivo uočimo, vrlo je teško uhvatiti se u koštac sa svim što ono nosi, uticati na nasilnika i njegovu porodicu da nešto promene. Ali ono što možemo jeste da probamo da promenimo šargarepu, umesto što menjamo štap. Ako znamo da vršnjaci vrlo često nasilnike stavljaju na tron i čine popularnim, onda je zadatak odraslih da predanije i bez odustajanja rade na kreiranju okruženja u kom će se ceniti saradnja umesto sebičnih takmičenja, a gde će samim tim i nasilje biti neprihvatljivo.
To je vrlo težak put. Traži mnogo rada od svih – a pre svega od škole i roditelja, od vlada širom sveta i institucija. Ali ne možemo se izmaknuti i prstom pokazati na decu kao glavne krivce. Ne možemo od njih očekivati da prestanu da svojom pažnjom nagrađuju nasilnike, kad mi to, kao odrasli, uporno radimo. Oni se ne mogu sami suprotstaviti popularnoj i agresivnoj deci.
Na tom putu naša pomoć im je neophodna. A Dan roze majica i istorija koja stoji iza njega treba da nas podseti na sve ono što bi trebalo da čini jedno društvo. A to je razumevanje, empatija i tolerancija. Osim na nasilje.