Један од највољенијих књижевних ликова на свету добио је свој пандан у женском облику – необичну, посебну девојчицу Акико коју је створио млади писац Стефан Тићми (МиТић), са само 26 година. Али бајковита мудрост, топлина и нежни хумор којим књига одише учиниће да је сваки читалац заволи на прво читање. Ретко ће се који читалац зауставити на једном читању јер, као и Мали принц, Акико се чита увек изнова јер се сваки пут открива неки нови делић њеног бића који вам је у претходном читању промакао.
Аутор књиге „Ја сам Акико” изнедрио је ову посебну девојчицу за само недељу дана. Али је она у њему чучала годинама, вешто се скривајући.
„Акико је маштовита и бајковита и Акико је за мене врста слободе коју можда нисам у неком свом животу имао и нека врста слободе коју ћу можда тек да стекнем. Акико у мени је у потпуности и у потпуности није. Акико је парадокс у ствари”, истиче Стефан Тићми.
Акико је девојчица са пегицама која не разуме најбоље овај свет и коју овај свет још мање разуме. Не зна бројеве, зато и нема године. Не воли границе, али обожава речи. И тату. Једном је узела дрвена слова која јој је тата направио сам, поређала их и стала иза њих, довикнувши тати: „Тата, види, ја буквално стојим иза својих речи!”. Тата је разуме. Тата јој од малена чита француску поезију, тата је учи да негује ту своју посебност. У школи је несхваћена јер има изокренут поглед на свет. Мало је усамљена и жели да сретне неког попут себе. Тако је и упознала Марсела.
Али, пошто не желимо да откријемо баш све о Акико, а ипак желимо да пренесемо део њене магије, ево једног малог одломка из књиге који нас је очарао:
„Ја сам Акико и моји су ножни прсти степенице што воде до очевог образа. Попела сам се на прсте, пољубила оца и изашла. Дан је полако одбацио иње са себе; кроз облаке на небу никла је свежа поморанџа која је пустила сокове своје у учионицу. То људи називају сунцем. Били смо опијени зимским сунцем.
Био је час ликовног. Тема: зимске чаролије. Извадила сам два бела папира.
Другове и другарице из одељења замишљала сам као ветар.
Ја сам била Акико, девојчица са чудним даром да све изокрене.
Док су остали у разреду цртали Снешка, три круга, велики мањи и најмањи, три грудве као тело, док су наранџастом бојом фарбали шаргарепу, док су доцртавали метлу пободену са стране као да су то Снешкове руке, шерпу са црвеним туфнама, док су цртали усне од тачака и дугмад од тачака, ја сам на једном папиру такође цртала кругове благим покретима, али то су били потиљци људи и темена, шубаре, капе гледане одозго.
Цртеж није био ништа посебно ни величанствено, био је као мрља, наиван, није био Снешко као код других. Њихови су цртежи били пресликани. Исти.
Завршила сам и у себи певала неку глупаву дечју песмицу
ТРА ЛА ЛА ЛА ЛА
Ја сам Акико и певушим кад завршим са цртежом.
Док певушим у мени заигра уже.
Када је дошло време да свако покаже свој рад, ја сам свој ставила на под. Учитељица ме је чудно погледала.
„Акико, шта то радиш?”
Нисам одговорила. Узела сам други бео папир и ћутке се попела на своју столицу, столица је шкрипала помало драматично, а цртеж је био на поду далеко испод мене. Била сам виша од Јагоде из татине баште, то сигурно. Затим сам кренула да цепам папир и правим пахуље од папира, неке су биле крупне, неке нису, хиљаду комадића папира, хиљаду комадића који лете, и почела сам да их бацам по свом цртежу; тај снег је падао на врхове капа, на потиљке људи, шубаре.
Мени је тек сад све имало смисла.
Учитељица је била у благом шоку.
Остала деца су за мене била ветар и гледала су зачуђено са смешком у углу усана.
Ја са Снешком у углу усана.
Ћутим и цепам. Остали су полако почели да дувају, да испуштају ваздух. Схватили су да су ветар. Затим сам рекла: „УЧИТЕЉИЦЕ, ЈА САМ АКИКО И ИМАМ ДРУГАЧИЈИ ПОГЛЕД НА СНЕГ.”
„Седи.”, рекла је.
Села сам и помислила: Ко ми је крив што се другачије топим изнутра.
Мислим да ми је дала јединицу
ЈА сам Акико, немам године и не правим разлику између јединице, тројке и петице.
Мени је све то исто.
Оцене су као стари аутомобили, старе веш-машине и стари фенови, час по час па морају да се поправљају.
То не разумем.
И ВРАТА ШКОЛЕ НИСУ ВРАТА
ВРАТА ШКОЛЕ СУ КАЛУП.
МИ СМО ПЛАСТЛИН.
Кад сам се вратила из школе, отац ме је упитао како је било. Рекла сам: „Супер.” И било је супер. Само нека од нас није схватила. Та нека од нас је учитељица. Она не разуме да то што сам младолика не искључује могућност да имам хиљаду година. Мени године нису терет јер их немам. Иначе би било другачије.
Зелена учионица