Знам да живимо у земљи у којој ни људи баш не стоје најбоље. Знам да је из перспективе неког ко је изгубио члана породице или неког свог, врло себично патити за псом, мачком или веверицом. Знам да је, из наше одрасле перспективе, то често “само љубимац“. Или само рибица, или птица или шта већ. Знам да ми, старији, имамо своје начине да изађемо на крај с тим. Али за нашу децу то је сигурно “најгори дан у животу икада“. Из њихове перспективе – љубав је љубав, а губитак – губитак. И ту нема разлике.
Нама је пре недељу дана отишао папагај. Случајно смо оставили отворена врата од кавеза и дечко је искористио прилику. Не кажем да ме није потресло, далеко од тога да ми није било жао, али након неког времена је количина туге коју су моја деца показивала – почела да ме нервира. Изговорила сам управо оно што није требало. „То је само птица. Шта бисте да вам умре неко много ближи!?“
Нисам то учинила из жеље да их повредим. Била сам вођена искључиво потребом да им објасним да љубимци имају свој “рок трајања“ и да у већини случајева не живе колико и ми. Осим ако не одлучите да удомите гаврана или какву корњачу с Галапагоса. Углавном, ја сам размишљала на један, а моја деца на други начин. Али мама, он је мени био као брат, како не разумеш, упитало је моје млађе дете (иначе, биће способно да се преко ноћи веже за све што има крзно, перје или крљушт). Повредила сам је. Нисам размишљала о томе да се (на нашу срећу) по први пут суочава с губитком живог бића и да је Ото, за њу, био више од птице.
Након што смо поставили објаву на друштвеним мрежама, обишли 1463738. пут око зграде у потрази за њим, пуштали цвркут птица на мобилном, све у нади да ћемо га привући, и свако мало завиривали у отворен кавез који га је чекао на тераси – дошло је време да прихватимо чињеницу да се ради о малој птици, потпуно неспремној за живот у природи и да је као таква, вероватно већ угинула од глади или постала плен неке друге, веће животиње.
Деца разумеју, рекла ми је пријатељица која је иначе ветеринар. Много се лакше носе с болешћу љубимаца него ми, под условом да имају времена да се припреме. Желе да им помогну и олакшају болове, чак и кад то подразумева еутаназију. Понашају се зрело, као да су од почетка били припремани за то. С друге стране, много теже подносе изненадни губитак љубимца. Тешко им је објаснити да је овај свет често непредвидив и да оне које волимо, понекад губимо без најаве. Тад ствари умеју да буду незгодне. Али, опет, то зависи и од самог детета, као и од узраста у ком доживе губитак.
Нека деца плачу одмах, друга тек много касније, када већ помислимо да су заборавили. Најтеже је с оним баш малим. Петогодишњаку је тешко објаснити концепт смрти и нестајања. Деца школског узраста су нешто спремнија да прихвате ситуацију, али и постављају питања – о љубави, смрти и о томе шта бива с нама након што умремо.
Колико год година дете да има, психолози се слажу да је најбоље бити искрен. Не увијати им ту смрт у некакав шарени папир и успут, наравно, уважити њихове емоције. А емоција ће бити. Разних. Једног тренутка дете може плакати, а већ следећег се вратити игри, као да се ништа није десило. Поједина деца могу имати и тешкоће са спавањем или бити узнемирена током дана. Нека ће бити напросто љута. Ни попуштање у школи није неуобичајено. Нека ће изгубити вољу за тренингом или неким, доскора, омиљеним активностима. (Молим вас, не покушавајте да их, преко ноћи, заокупите другим стварима. Деца никада нису “сувише заузета да би мислила о томе“).
На нама је да им дамо довољно времена да “одболују своје“. На нама је и да их саслушамо. Да не игноришемо питања, ма колико нам се чинила бесмислена. (Има ли рај за птице, да ли и код животиња постоји реинкарнација, је ли и теби Ото мирисао на нудле…) Када деца постављају питања, то нису само питања, то је знак да желе да разговарају. Знак да их нешто у тој маленој душици, тишти и да траже утеху.
За већину деце, јако је важно да се на неки начин опросте од љубимца. Иако не постоје уобичајене церемоније везане за смрт животиње, сам чин да се од неког свесно опраштамо – помаже. Како ће тај чин изгледати – зависи искључиво од самих власника. Било да направите албум са сликама или посадите дрво у сећање на љубимца, важно је да се губитак на неки начин процесуира и ода пошта улози коју је љубимац имао у вашој породици.
Ма колико желели да заштитите своју децу од негативних емоција, не можете. И не треба. Смрт је део живота, подједнако као и рађање, и један од задатака, нас, родитеља је да им помогнемо да схвате и прихвате смрт и све оно што је окружује.
Да ли ћете уклонити све што вас подсећа на љубимца? Вероватно. Али ћете, сигурна сам, понешто и оставити. Да ли ћете и када набавити новог љубимца, ствар је заједничког договора. Хоћете ли још много пута одговарати на једна те иста питања? Свакако. Али никада немојте рећи – то је обична птичурина. Или (још горе) то је само џукела. Није. Никад нису. Као што рекох, смрт је смрт, туга је туга и Ото је Ото. Увек ће и бити.
Текст: Даниела Бакић