Активно се бавио одбојком 20 година и постигао изузетне резултате у овом спорту. За репрезентацију Србије наступао је 15 година, играо у Италији, Србији, Турској и Грчкој. Како сам каже, доживео је много успеха и падова, прошао трновит и нимало лак пут. Свестан свега сјајног што професионални спорт са собом носи, али уједно и свих оних препрека које су понекад јако тешке, Андрија Герић је након играчке каријере изабрао да своје искуство користи како би младима и деци у спорту помогао да нађу свој пут.
За Олимпијске игре у Паризу, као спортски психолог, припремао је наше ватерполисте. И верујемо да је злато у њиховим рукама делом и његова заслуга.
Ипак, да ли је професионални спорт за свакога? Да ли сав тај сјај значи да се много тога један спортиста мора одрећи и како родитељи да помогну детету да одреди свој пут? Речју – да ли је вредно ризика?
На ова питања за наш портал одговарао је управо Андрија Герић, прослављени одбојкаш, данас спортски психолог.
– Прва ствар коју саветујем родитељима чије дете показује интересовање и таленат за спорт јесте да је битно да подрже своје дете у ономе што воли да ради. За свако дете је важно да се бави спортом, социјализује, дружи са другом децом. Спорт није само за оне који одаберу да им то буде каријера. Он је и припрема за живот касније, коју год професију дете изабрало. Спорт вас припрема за успех, рад, истрајност у свим областима живота. – истиче Андрија Герић.
О преамбициозним родитељима који у детету виде шансу за велике успехе и богатство говори се много. Они врше притисак на дете да ради, тренира, понекад и изнад својих могућности. И претпоставимо да то дете заиста једног дана постане врхунски спортиста. Поставља се питање – да ли је увек вредело? Када се на тас стави слава и богатство у одраслом добу и сва та велика одрицања у детињству, шта превагне?
– Изузетно је важно да родитељи буду свесни да је проценат деце која постану професионални спортисти на нивоу мањем од 0.1%. Друго, постоје спортови од којих се може живети професионално, а постоје спортови који се врло мало плаћају, чак и на највишем нивоу. Када је спорт избор и притисак од стране родитеља, онда та деца махом напуштају спорт чим уђу у пубертет (око 14. године, када упишу средњу школу). Бити професионални спортиста није лако и то захтева велика одрицања и велику посвећеност. Јако је важно да спорт буде заиста жеља и одабир детета. Вредно одрицања јесте, али само онима који то заиста желе. На пример, ја својој деци не бих желео да буду професионални спортисти, зато што сам то прошао и знам како то изгледа. – искрено говори наш прослављени одбојкаш.
Позната је и прича једног нашег ватерполисте који је на кратко у младости тренирао кошарку, због чега мајка није разговарала с њим седам дана. Он се, управо да би она поново с њим разговарала, вратио ватерполу. Андрију Герића смо питали имају ли родитељи право на овакве потезе и јесу ли они исправни, ма колико ми били уверени да ће то донети успех.
– Ми не можемо да знамо да ли ће неко бити успешан, па чак и ако је у јуниорима јако добар. То није апсолутно никаква гаранција и не значи да ће бити успешан у сениорима. Родитељи имају право да временски „ороче“ бављење неким спортом. Деца се у принципу руководе принципом пријатног. То значи „радим само оно што ми прија. Када ми не прија – нећу више то да радим.“ Задатак родитеља је да научи дете да ради и непријатне ствари, које су му корисне за живот. Ако дете не успева да се пронађе и често мења спортове, може да му каже: ‘Можеш променити спорт на полугодишту. На тај начин спремамо децу за живот, где ће им се десити да морају да ураде нешто непријатно, а корисно и тада неће одустати.’ – објашњава наш саговорник.
Он истиче да је проценат деце која постану професионалци врло мали, али да је важно усмеравати децу да се труде и хвалити труд.
– Они који „не успеју“ (успех је јако релативна и субјективна категорија) су сигурно неко време разочарани и онда крену даље. Посвете се учењу, школи и неким другим интересовањима. Најбоља припрема је инсистирање на редовном похађању школе. У спорту можете бити фантастични у млађим категоријама, али успех зависи од јако много фактора. На неке можете да утичете, а на неке не (као што су повреде) и зато је важно посветити се школи и образовању. – објашњава Герић.
Данас деца у „професионални“ спорт улазе изузетно рано. Тренинзи, турнири, утакмице, све то одузима много енергије целој породици, чак и кад мали спортиста нема још ни 10 година. Наш саговорник каже да такав темпо није добар.
– У неким спортовима деца врло рано улазе у неки „професионални“ начин живота. Што се тиче развоја деце то сигурно није добро за њих, иако тренери, конкуренција и сам спорт захтевају тако. Ја сам става да децу треба пустити да се играју када су мала, научити их неким вредностима и научити их да се труде. Важност резултата и такмичења долази тек у неким јуниорским данима. – истиче Герић
Говорећи о инсистирању родитеља да се дете бави одређеним спортом, он каже да је то често последица пројекције родитеља и нечега што он сам није остварио или није имао услова као мали, па сад жели да то обезбеди за своје дете.
– То може бити опасно, јер дете слуша своје родитеље и ради оно што они желе, како би осигурало њихову љубав. Овај механизам остаје до пубертета и тада се мења и често деца која тренирају нешто због родитеља, са пубертетом то и напуштају.
Како препознати добру школу спорта и доброг, едукованог тренера?
– Важно је да упознате тренера вашег детета и да се запитате да ли овај човек/жена промовише вредности које су мени важне и важне за моје дете? Да ли је он/она добар узор за моје дете? Сигурно да је едукација битна ствар. Можете и поразговарати са неким родитељем детета које тамо тренира, па да вам и он каже своје утиске. Ви сте одговорни за одабир тренера за ваше дете. – објаснио је наш трофејни спортиста, данас спортски психолог.
Када гледамо спортисте док губе и побеђују, видимо и колико снажних емоција спорт може донети. Тешко да ће било ко од нас који нисмо професинални спортисти икад моћи да доживи тај адреналин и ту радост. Андрију смо питали и да ли је то оно због чега, на крају, све добије смисао.
– Један песник ми је давно рекао: “Ја вама завидим јер ви можете у секунди изазвати емоцију код великог броја људи, када вас гледају на терену. А ја пишем песме и питање је колико ће људи да их прочита.“ Емоције јесу нешто што покреће људе и нешто због чега пратимо спорт. Ми се поистовећујемо са спортистима и делимо срећу и тугу када они играју. Као навијачи уживамо када игра наш тим и репрезентација и делимо емоције са нашим кошаркашима, стрелцима, тенисерима и одбојкашима и свима осталима из разних спортова. Осећамо да припадамо групи и њихове резултате доживљавамо као своје успехе. Зато је спорт леп. – закључује наш саговорник.
teorija je ok…praksa…ne primenjivo! moje dete hoće na plivanje( ja sam trenirao plivanje pa vaterpolo) treneri bivši „plivači“ sa licencom!!! veze sa vezom nema,! slabo plaćen posao…i ? rade sa decom da bi uzeli platicu ,klubovi da bi uzeli članarinu ! nema sreće.