Aktivno se bavio odbojkom 20 godina i postigao izuzetne rezultate u ovom sportu. Za reprezentaciju Srbije nastupao je 15 godina, igrao u Italiji, Srbiji, Turskoj i Grčkoj. Kako sam kaže, doživeo je mnogo uspeha i padova, prošao trnovit i nimalo lak put. Svestan svega sjajnog što profesionalni sport sa sobom nosi, ali ujedno i svih onih prepreka koje su ponekad jako teške, Andrija Gerić je nakon igračke karijere izabrao da svoje iskustvo koristi kako bi mladima i deci u sportu pomogao da nađu svoj put.
Za Olimpijske igre u Parizu, kao sportski psiholog, pripremao je naše vaterpoliste. I verujemo da je zlato u njihovim rukama delom i njegova zasluga.
Ipak, da li je profesionalni sport za svakoga? Da li sav taj sjaj znači da se mnogo toga jedan sportista mora odreći i kako roditelji da pomognu detetu da odredi svoj put? Rečju – da li je vredno rizika?
Na ova pitanja za naš portal odgovarao je upravo Andrija Gerić, proslavljeni odbojkaš, danas sportski psiholog.
– Prva stvar koju savetujem roditeljima čije dete pokazuje interesovanje i talenat za sport jeste da je bitno da podrže svoje dete u onome što voli da radi. Za svako dete je važno da se bavi sportom, socijalizuje, druži sa drugom decom. Sport nije samo za one koji odaberu da im to bude karijera. On je i priprema za život kasnije, koju god profesiju dete izabralo. Sport vas priprema za uspeh, rad, istrajnost u svim oblastima života. – ističe Andrija Gerić.
O preambicioznim roditeljima koji u detetu vide šansu za velike uspehe i bogatstvo govori se mnogo. Oni vrše pritisak na dete da radi, trenira, ponekad i iznad svojih mogućnosti. I pretpostavimo da to dete zaista jednog dana postane vrhunski sportista. Postavlja se pitanje – da li je uvek vredelo? Kada se na tas stavi slava i bogatstvo u odraslom dobu i sva ta velika odricanja u detinjstvu, šta prevagne?
– Izuzetno je važno da roditelji budu svesni da je procenat dece koja postanu profesionalni sportisti na nivou manjem od 0.1%. Drugo, postoje sportovi od kojih se može živeti profesionalno, a postoje sportovi koji se vrlo malo plaćaju, čak i na najvišem nivou. Kada je sport izbor i pritisak od strane roditelja, onda ta deca mahom napuštaju sport čim uđu u pubertet (oko 14. godine, kada upišu srednju školu). Biti profesionalni sportista nije lako i to zahteva velika odricanja i veliku posvećenost. Jako je važno da sport bude zaista želja i odabir deteta. Vredno odricanja jeste, ali samo onima koji to zaista žele. Na primer, ja svojoj deci ne bih želeo da budu profesionalni sportisti, zato što sam to prošao i znam kako to izgleda. – iskreno govori naš proslavljeni odbojkaš.
Poznata je i priča jednog našeg vaterpoliste koji je na kratko u mladosti trenirao košarku, zbog čega majka nije razgovarala s njim sedam dana. On se, upravo da bi ona ponovo s njim razgovarala, vratio vaterpolu. Andriju Gerića smo pitali imaju li roditelji pravo na ovakve poteze i jesu li oni ispravni, ma koliko mi bili uvereni da će to doneti uspeh.
– Mi ne možemo da znamo da li će neko biti uspešan, pa čak i ako je u juniorima jako dobar. To nije apsolutno nikakva garancija i ne znači da će biti uspešan u seniorima. Roditelji imaju pravo da vremenski „oroče“ bavljenje nekim sportom. Deca se u principu rukovode principom prijatnog. To znači „radim samo ono što mi prija. Kada mi ne prija – neću više to da radim.“ Zadatak roditelja je da nauči dete da radi i neprijatne stvari, koje su mu korisne za život. Ako dete ne uspeva da se pronađe i često menja sportove, može da mu kaže: ‘Možeš promeniti sport na polugodištu. Na taj način spremamo decu za život, gde će im se desiti da moraju da urade nešto neprijatno, a korisno i tada neće odustati.’ – objašnjava naš sagovornik.
On ističe da je procenat dece koja postanu profesionalci vrlo mali, ali da je važno usmeravati decu da se trude i hvaliti trud.
– Oni koji „ne uspeju“ (uspeh je jako relativna i subjektivna kategorija) su sigurno neko vreme razočarani i onda krenu dalje. Posvete se učenju, školi i nekim drugim interesovanjima. Najbolja priprema je insistiranje na redovnom pohađanju škole. U sportu možete biti fantastični u mlađim kategorijama, ali uspeh zavisi od jako mnogo faktora. Na neke možete da utičete, a na neke ne (kao što su povrede) i zato je važno posvetiti se školi i obrazovanju. – objašnjava Gerić.
Danas deca u „profesionalni“ sport ulaze izuzetno rano. Treninzi, turniri, utakmice, sve to oduzima mnogo energije celoj porodici, čak i kad mali sportista nema još ni 10 godina. Naš sagovornik kaže da takav tempo nije dobar.
– U nekim sportovima deca vrlo rano ulaze u neki „profesionalni“ način života. Što se tiče razvoja dece to sigurno nije dobro za njih, iako treneri, konkurencija i sam sport zahtevaju tako. Ja sam stava da decu treba pustiti da se igraju kada su mala, naučiti ih nekim vrednostima i naučiti ih da se trude. Važnost rezultata i takmičenja dolazi tek u nekim juniorskim danima. – ističe Gerić
Govoreći o insistiranju roditelja da se dete bavi određenim sportom, on kaže da je to često posledica projekcije roditelja i nečega što on sam nije ostvario ili nije imao uslova kao mali, pa sad želi da to obezbedi za svoje dete.
– To može biti opasno, jer dete sluša svoje roditelje i radi ono što oni žele, kako bi osiguralo njihovu ljubav. Ovaj mehanizam ostaje do puberteta i tada se menja i često deca koja treniraju nešto zbog roditelja, sa pubertetom to i napuštaju.
Kako prepoznati dobru školu sporta i dobrog, edukovanog trenera?
– Važno je da upoznate trenera vašeg deteta i da se zapitate da li ovaj čovek/žena promoviše vrednosti koje su meni važne i važne za moje dete? Da li je on/ona dobar uzor za moje dete? Sigurno da je edukacija bitna stvar. Možete i porazgovarati sa nekim roditeljem deteta koje tamo trenira, pa da vam i on kaže svoje utiske. Vi ste odgovorni za odabir trenera za vaše dete. – objasnio je naš trofejni sportista, danas sportski psiholog.
Kada gledamo sportiste dok gube i pobeđuju, vidimo i koliko snažnih emocija sport može doneti. Teško da će bilo ko od nas koji nismo profesinalni sportisti ikad moći da doživi taj adrenalin i tu radost. Andriju smo pitali i da li je to ono zbog čega, na kraju, sve dobije smisao.
– Jedan pesnik mi je davno rekao: “Ja vama zavidim jer vi možete u sekundi izazvati emociju kod velikog broja ljudi, kada vas gledaju na terenu. A ja pišem pesme i pitanje je koliko će ljudi da ih pročita.“ Emocije jesu nešto što pokreće ljude i nešto zbog čega pratimo sport. Mi se poistovećujemo sa sportistima i delimo sreću i tugu kada oni igraju. Kao navijači uživamo kada igra naš tim i reprezentacija i delimo emocije sa našim košarkašima, strelcima, teniserima i odbojkašima i svima ostalima iz raznih sportova. Osećamo da pripadamo grupi i njihove rezultate doživljavamo kao svoje uspehe. Zato je sport lep. – zaključuje naš sagovornik.