Polako smo se uhodali sa autizmom koji se uselio u naš dom i u naše dete. Napunio je već tri godine. Veliki dečak. Posmatrate decu iz okruženja i polako se pali ona lampica iznad glave koja kaže „vreme je za socijalizaciju“. A gde je najbolja socijalizacija na svetu? Pa u vrtiću.
Vagate. Da li razvojna grupa, da li privatni ili državni vrtić? Autizam je još nepoznanica i roditeljima, a možete zamisliti kako ga tek doživljavaju zaposleni u obrazovnim ustanovama? Autizam tamo, iako bojažljivo, pokušava dostojanstveno, kako i zaslužuje, da uđe na velika vrata. Opečeni nerazumevanjem pojedinaca u svakodnevnom životu, razmišljala sam šta nas čeka u ta četiri zida. Kakvi uslovi, ili uslovljavanja, a možda ipak bajka? Izjedalo me je kako će mi dete odreagovati na novu sredinu i na kraju shvatam da se besomučno mrcvarim pitanjima na koje ne znam odgovor i da se tako neću maći sa početne tačke, te da je najbolje da se prepustimo iskustvu u praksi. Ono što vam pouzdano mogu reći je da morate biti objektivni. Znam, teško je, ali sreća deteta je na prvom mestu. Pa kakve to ima veze jedno s drugim, pitate me. Ima, ako ste objektivni i svesni jakih i slabih strana vašeg deteta, znaćete u kakvoj sredini će ono biti srećno a samim tim znaćete i koja je onda najbolja stimulativna sredina za njegovo napredovanje. To nam je i cilj, zar ne?
Liste čekanja za vrtić su postojale i tada kada smo mi upisivali dete, a upis u državni vrtić usred godine je bio nedostižan. Nismo želeli da nam dragoceno vreme prođe u čekanju i zato smo prvo probali u privatnom vrtiću. Smejaćete se, ali prva pomisao je bila „ako plaćam više on će biti sigurniji“. On je zaista bio lepo prihvaćen, ali sam kasnije shvatila da nisam morala da se vodim tim razmišljanjima. Vrtić je vrtić i deca su deca, bila to državna ili privatna ustanova. Vaspitačice su ga lepo prihvatile i nisu nas ničim uslovljavale. Volele su ga. Trudile su se da ga približe drugoj deci, ali i njih njemu, dok se on bojažljivo čas prepuštao aktivnostima, a čas bežao u svoj svet.
Devojčice su bile pravi blagoslov. Ne znam šta je to u ženskom kodu što ih vuče da od najranijeg uzrasta grle, vole, štite, ali naše dete je svaki dan bilo okruženo njima i obasipano pažnjom. Napredak je dolazio polako, maleckim koracima, ali vidljiv nama koji smo uz njega bili svakodnevno. Savršena inkluzija, savršeno srećno dete, savršena socijalizacija. Tako da dragi moji i drage moje, ako me pitate, moj odgovor je DA! Da, za carstvo gde caruje drugarstvo, ali samo ukoliko ste spremni da ukažete poverenje kolektivu koje vaspitava vaše dete, i ukoliko kolektiv smogne dovoljno hrabrosti i kreativnosti da svet pogleda očima vašeg deteta. To je onda prava stvar i vetar u leđa za nove avanture.
A o nastavku naše avanture i prelasku u državni vrtić… pričaćemo u sledećoj priči.
Autor: Jelena Šebez Inić, majka jednog, sad već velikog dečaka sa autizmom