Autoritet nastavnika postao je deo „mračne prošlosti“ u kojoj učenik nije bio centar sveta

februar 8, 2016

Nasilje u našim školama predstavlja najpre društveni, a potom školski problem i svakako se što pre treba suočiti sa njegovim uzrocima da bi se osmislila uspešna strategija njegovog suzbijanja i iskorenjivanja. U ovom trenutku stiče se utisak da nadležne institucije nisu označile prave izvore problematičnog ponašanja niti su analizirale svoj doprinos sadašnjem stanju nego se uglavnom bave konstatovanjem posledica i prebacivanjem krivice na nastavnavnike-vaspitače.
nasilje-u-skoli
 
Pojam „nasilje u školi“ pre svega asocira na vršnjačko nasilje, na maltretiranje mlađih učenika od strane starijih, otimanje novca, užine, patika, telefona, ali i na sve učestalije vidove nasilja putem elektronskih medija… Hvale vredan bio je pokušaj da se kroz projekat „Škole bez nasilja“ u školama uspostavi valjano i civilizovano ponašanje. Međutim, njegov krajnji domet predstavljalo je uvođenje protokola o sprečavanju „zlostavljanja, zapostavljanja i zanemarivanja“ u Zakon što nije rešilo aktuelnu situaciju. Očigledno, donošenje i usvajanje posebnih mera i zakona ne sprečava da se u školama događaju primeri stravičnog nasilja od kojih su se neki, na žalost, i tragično završili.
Zbog eskalacije agresivnog ponašanja pojedinih učenika prema drugim učenicima, ali sve češće i prema nastavnicima, nameće se pitanje: kako se suočiti sa ovim problemima. Mlađi đaci imaju svoje „nestašluke“, dok kod starijih đaka oni umeju da poprime i oblike pravog mentalnog i fizičkog nasilja. Kako se to moglo dopustiti u školama?
Od trenutka donošenja Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja 2009. godine i njegovih potonjih izmena i dopuna, učenicima i roditeljima daju se sve veća prava, a najčešće ona koja oni nisu ni tražili. Stiče se utisak da zakonodavac nije mislio da bi vaspitne i disciplinske mere trebalo da deluju preventivno, vaspitno i da pre svega štite odgovorne i disciplinovane učenike. U praksi se ispostavlja da zakon štiti neodgovorne, bahate nasilnike, koji ugrožavaju ne samo nastavnike i radnike škole, već i same učenike. Uopšte se ne treba čuditi što su se posle ishitrenih i nepromišljenih zakonskih rešenja naše škole pretvorile u mesto „ozbiljnog nasilja“ i „masovne diskriminacije“. Kakva je poruka poslata samim nasilnicima i svima onima koji su pod udarom nasilnika time što protiv njih postoje samo privremene mere svedene na razgovore i molbe?
Ako jedan učenik tuče i maltretira ostale učenike ili školsko osoblje, škola je dužna vaspitno da radi sa njim, nastavnici ga mogu, eventualno, „popreko pogledati“, ali su obavezni da ljubazno i uviđavno razgovaraju sa njim, vode urednu evidenciju svih svojih postupaka u procesu borbe protiv nasilja, pa će se, samim tim, njegovo ponašanje popraviti? Školski rezultati u borbi protiv vršnjačkog nasilja vrednuju se prema debljini dokumentacije, a ne prema broju prestupa. Opasno je što se u isti rang stavljaju potpuno različiti oblici vršnjačke komunikacije jer su pojedini roditelji i učenici spremni da zaista bezazlene postupke nazivaju nasilnim.
Autoritet nastavnika postao je deo „mračne prošlosti“ u kojoj učenik nije bio centar sveta. Učenik ne sme da bude udaljen sa časa zbog nediscipline i ometanja rada nastavnika ili ostalih učenika zato što bi nastavnik na taj način uskratio svom nedisciplinovanom učeniku ustavno pravo na obrazovanje! Šta se za to vreme dešava sa ustavnim pravima ostalih učenika i nastavnika, zakonodavac se nije potrudio da objasni. Od pedagoškog „alata“ nastavniku preostaje da nedisciplinovanog učenika zamoli da se smiri (ukoliko hoće), a ako to ne želi, maksimalna kazna je ukor odeljenjskog starešine. Neprecizne i uopštene formulacije o tome šta su lakše, a šta teže povrede discipline suočavaju nastavnike sa činjenicom da je gotovo nemoguće učeniku smanjiti ocenu iz vladanja.
Odrasli deci duguju jasnost i odlučnost. Model nedoslednog i neodgovornog ponašanja odraslih kao i nejasni kriterijumi vrednosti opasni su okidači za neprihvatljivo ponašanje dece. Popustljivost odraslih i ignorisanje ozbiljnih prekršaja i nasilničkih oblika ponašanja stvara kod dece osećanje nebrige i nezaštićenosti. Zakonodavac se ponašao kao popustljivi roditelj bez autoriteta, ali je problem što je autoritet oteo i nastavnicima i učenicima kojima je on preko potreban.
Može se očekivati da naredni korak u traženju izlaza iz problema nasilja u školama bude dodatni pritisak na nastavnike koji nisu tolerantni prema nasilju – pretnje suspenzijom sa posla. Naravno, kada se nasilje dogodi, mora se pronaći dežurni krivac pa je logično da to bude nastavnik.
Učeniku/nasilniku nacrtom „Aleksinog zakona“ predviđena je stručna pomoć i izvesne sankcije (suspenzija iz škole na nekoliko dana). Na žalost, ovaj zakon se ne obazire na sporno pitanje stručne pomoći zato što je, u vreme kada je bilo logičnije da se povećava broj stručnih saradnika u školama, njihov broj upravo smanjen! Može li predmetni nastavnik da bude stručna pomoć, posebno ako se ima u vidu da se pojavljuju i posebno devijantni slučajevi? Zakonodavac računa procenat psihologa, pedagoga i bibliotekara prema broju odeljenja nemajući u vidu sastav i broj učenika u odeljenju – mogućnost da nekada može da ima više problematičnih učenika u školi sa manjim brojem odeljenja.
Osim toga, u suprotnosti je to da nastavnik ne može da udalji učenika sa časa, a da se istovremeno predlaže ovim zakonom da se on može udaljiti iz nastave na izvesno vreme. Poznato je da izostajanje sa nastave remeti kontinuitet u učenju i nužno se odražava na rezultate rada. Istraživanja potvrđuju da se u izostajanju iz škole nalaze koreni delinkvencije i neuspeha u životu. O tome treba razmisliti i kada je u pitanju drastično povećanje broja kako neopravdanih, tako i opravdanih izostanaka na koje se takođe previše blagonaklono gleda.
Primarna prevencija jeste najisplativija investicija, ali se ona ne može ograničiti na oblike stručnog usavršavanja koje bi trebalo da pohađaju nastavnici (u svoje slobodno vreme). Ukoliko se zakonska regulativa ne zasniva na primerima iz nastavne prakse i ukoliko ne određuje jasne granice između prihvatljivog i neprihvatljivog ponašanja učenika, kao i stepen odgovornosti pre svega roditelja, a zatim i precizna uputstva o postupanju u određenim situacijama, onda se dešava da novinske stupce, ali i stranice društvenih mreža preplavljuju primeri nasilja u školama.
Grupa građana i novinara je, pretpostavljamo iz najboljih namera, pokrenula inicijativu za donošenje „Aleksinog zakona“. Ne dovodeći u pitanje same namere, niti plemenitost ideje, ipak smo dužni da skrenemo pažnju na činjenicu da se jednim zakonom stvari ne mogu promeniti fundamentalno. Način izrade nacrta zakona pa i plan njegovog usvajanja je pogrešan i nimalo ne uvažava osnovne aktere obrazovnog sistema. Problem neće nestati sam od sebe niti otpuštanjem prosvetnih radnika zbog tobožnjeg „neprepoznavanja nasilja“.
Prosvetni radnici ne treba da budu ignorisani već konsultovani kada se predlažu i donose zakoni koji se životno tiču i njih samih.
Ovim tekstom želimo pre svega da skrenemo pažnju inicijatorima „Aleksinog zakona“ da će ignorisanje struke i pokušaj da se nastavi sa višegodišnjom inercijom, po kojoj se prosvetni radnici ništa ne pitaju, ali se zato jednostrano pozivaju na odgovornost, dati slabe ili nikakve rezultate. Subjektivna procena u kvalifikovanju pojedinih oblika nasilja dovela bi do novih problema, a ne do rešavanja sadašnjih.
Razni dušebrižnici su dobili velika prava, zameraju nastavnicima na autoritetu i doslednosti, a osuđuju ih kada stvari izmaknu kontroli. Nastavnicima su oduzete gotovo sve nadležnosti, a najodgovorniji su kada se nešto desi. Na žalost, koreni problema su mnogo dublji, a ova inicijativa nije korak ka njihovom rešavanju. Potrebno je pokrenuti pitanje neracionalnih troškova MPN na razne projekte i pitanje neracionalnih ušteda prilikom određivanja broja učenika u odeljenju i finansiranja potrebnih izvršilaca za narasle potrebe u našim školama.
Grupa građana i novinara treba da se izbori za to da nastavnici budu ravnopravni akteri u kreiranju zakonskih odredbi koje se tiču obrazovanja i vaspitanja, pored roditelja i države – to je jedini put ka saradnji koja bi dovela do pravih rezultata – partnerski odnos, a ne prebacivanje krivice i odgovornosti koja umiruje savest, ali ne suzbija nasilje.
Milan Jevtić, predsednik Resora za obrazovni sistem USPRS

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


5 komentara na "Autoritet nastavnika postao je deo „mračne prošlosti“ u kojoj učenik nije bio centar sveta

  1. Gordana kaže:

    Nastavnik sam 42 godine i još uvek zaljubljena u svoj poziv. Radim u srednjoj školi. Mislim da bi SVE kolege trebalo da IGNORIŠU sve zakone donete od strane raznih ministarstava i organizacija. Ne mogu nas sve otpustiti.
    Ako mi učenik ometa čas biće zamoljen da napusti čas i MORAĆE da ga napusti
    Ako roditelj ne vrši svoju roditeljsku dužnost i agresivan je POZVATI policiju.
    Ako se žali Ministarstvu prosvete, raspitajte se ko vam sudi? Koliko ima godina, koje ima obrazovanje. tj. šta je završio, koliko ima nastavničkog staža i raspitajte se kako se ponašaju njegova deca u školi da vidimo kakvi su oni roditelji. A onda presaviti papir i na sud za mobing od strane učenika, roditelja, ministarstva pa nadalje. Srećno!
    Napomena: Morate biti izuzetno dobar nastavnik a ne drug sa učenicima!

    1. Jelena kaže:

      Svaka čast na stavu. Ja nisam prosvetni radnik ali u potpunosti razumem vašu situaciju. Kako je došlo do toga da ne smete da izbacite dete sa časa koje ometa nastavu? Pa ko tu treba da bude autoritet: deca ili nastavnici? Uloge su potpuno zamenjena i u porodici: deca naređuju roditeljima, a roditelji kao ovce, poslušno slušaju svoju decu.

  2. Gordana kaže:

    Ako dobro razumem (a možda grešim), objavićete ako vam odgovara. Ne mogu ja, kao mrvica Univerzuma, da se suprotstavim celom Državnom aparatu.
    U dopisu nema mržnje, ni psovki, ni uvreda. Uvek se može naću dlaka u jajetu.
    Srećno i vama. Pozdrav.

  3. Nastavnik kaže:

    Puna podrška autoru teksta, jer kad god neki prosvetni radnik kaže nešto, šta god, protiv ovog nacrta zakona, ispadne da smo protiv deteta čije ime nosi predloženi zakon. A nije tako. Rekli ste sve ono što moje kolege i ja, moji prijatelji i porodica govorimo sve vreme. Samo ste to rekli javno i svaka čast na tome!

  4. Papadać kaže:

    Protiv sam inkluzije i dečijih prava i svih tih Montesori idiotizama… Zašto? Pa evo primer,danas,u selu u kome radim ”učenik” je sebi dao za pravo da ne želi da odgovara.Šaljem ga kod pedagoga,on neće da ide,i 3x mi kaže da ga boli k…. i da se j….m.Šutirao je ormare i vrata u učionici i nije reagovao na opomene..ali tu su oni zagovornici dečijih prava pa kažu ”Jao pa jadno dete možda ima urinarnih problema kad ima bolove u tom delu tela,trebali ste mu pomoći i pozvati urologa a ne dati 1”. BATINA JE IZ RAJA IZAŠLA.

Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama