Са Николином Милосављевић, дечјим психологом и психотерапеутом, разговарали смо о родитељском ауторитету, о томе да ли је сваки ауторитет добар, шта значи израз „позајмљени ауторитет“ и да ли децу баш по сваку цену треба учити да поштују ауторитет својих наставника.
Шта је здрав ауторитет?
Здрав ауторитет је онај који родитељ гради кроз вођство свог детета. Родитељ са таквим ауторитетом унапред размишља о томе које животне и социјалне вештине жели да његово дете временом савлада, и у складу са тим, размишља о свом приступу и стратегији како да детету помогне у томе. Здрав ауторитет се, такође, карактерише тиме да родитељ поштује дете и његов развојни стадијум (дакле, не виче на њега, не постиђује га, не прети и сл), али исто тако тражи поштовање од свог детета, узимајући у обзир његове капацитете и узраст. На пример, дете од две године које у налету беса удара родитеља је нешто што се може десити на том развојном стадијуму зато што је дете у процесу развоја вештина регулација беса. Родитељ са здравим ауторитетом ће показати емпатију према детету које пролази кроз тешка осећања, али ће у исто време на један нежан начин постављати границу, тако што ће говорити детету да се “мама не удара”, али да може да “удара јастук или да гура зид када је љут”.
Нездрав ауторитет је свакако онај који се базира на уценама, на превише награђивања, претњама и казнама. Многи родитељи сматрају да треба дете понекад ударити по гузи зато што је то добро васпитно и да кроз то граде ауторитет, али истина је да кроз то само застрашују и постиђују дете, и дете неће научити последице свог понашања, већ ће почети да се боји казне и да се труди да је избегава на све могуће начине.
Шта је то позајмљен ауторитет?
Сви родитељи некада прибегну том „позајмљеном“ ауторитету где за своје одлуке и постављање граница дају објашњења која се односе на неке спољашње, нерелевантне разлоге (не можемо да пустимо цртани филм, покварио се даљински: не можемо да купимо чоколаду, мама није понела паре…). То наравно, није страшно ако се дешава ретко, али уколико је то модел који родитељ користи да би себи олакшао неке ситуације, онда себи чини медвеђу услугу, зато што тада губи свој ауторитет. Временом деца могу увидети да су то изговори, а да родитељ не говори аутентично и искрено, што може нарушити однос са дететом. Када је однос са дететом нарушен, и ауторитет више није јак код родитеља.
Да ли се наставнички ауторитет заслужује или подразумева?
Ауторитет и поштовање је нешто што се временом гради. Да би дете научило да поштује наставника потребно је да разуме шта је ауторитет и поштовање. Уколико наставник жели своје ученике да научи шта значи поштовати некога као личност и као ауторитет, важно је да то поштовање и увиђавност покажу према својим ученицима, зато што деца најбоље уче из примера. Начин на који наставник поставља границе јесте модел који и дете усваја и то исто примењује према наставнику. Често деца, поготово у средњој школи, могу да кажу да не желе да испоштују наставника и устану када он улази у учионицу, зато што ни наставник њега не поштује (постиђује, виче, саркастичан је и сл).
У сваком послу има лоших људи и лоших професионалаца. Шта кад наше дете наиђе на таквог наставника? Треба ли да га учимо да, без обзира на лоше методе, мора да поштује његов ауторитет?
Одлично питање. Мој одговор: треба учити дете да се заузима за себе, али тако што ће се и родитељ повремено се заузети за себе и своје дете пред таквим наставником на један асертиван начин. Када кажем асертиван, не мислим агресиван, нити пасиван, већ конструкитван начин.
Кроз то, дете учи како, касније у свом животу и током свог школовања, треба да се заузимају за себе пред ауторитетима. Међутим, исто тако, важно је учити дете користи – штети неког заузимања за себе. Некада је јако корисно то урадити зато што ће довести дугорочно до добрих резултата, али некада ће асертивност довести до веће штете у том тренутку и тада можда треба заузети неки други стил комуникације са особом са којом се разговара – некада можда и пасивнији. Дакле, важно је учити дете да процењује ситуацију рационално и у складу са тим бирати начин заузимања за себе. Ово је иначе јако комплекса вештина, и многи људи је не савладају ни када су одрасли, зато је важно за сваког родитеља да прво научи како да се асертивно заузима за себе и да научи да процењује када је асертивност корисна, а када није. Кроз то родитељ моделује и детету шта треба да ради у одређеним критичним ситуацијама.