”Ко се сели тај се не весели” изрека је која нам је свима добро позната. Посебно онима који су селидбу искусили. И кад ово изговарамо, углавном мислимо на сав тај велики посао који селидба собом носи. А ређе на то како емотивно преживети период прилагођавања. За децу понекад верујемо да су прилагодљива и да ће они то лако поднети, али да ли је баш тако?
Баш је о тој теми одлучила да пише за оне најмлађе Александра Јовановић, позната по свом више пута награђиваном роману за тинејџере Петра је стварно отишла.
Сликовница о тој великој промени, о селидби из села у град, зове се Лена и пуж. Топла, нежна са илустрацијама које су на Сајму књига проглашене најлепшим, ова књига брзо је нашла пут до дечјих полица. О њој разговарамо са младом ауторком Александром Јовановић која још није напунила ни 30 година и још млађим илустратором Јакшом Лакићевићем.
Ово је трећа књига коју сте написали за децу, али прва сликовница. Откуд идеја да се обратите најмлађој публици и да ли ћете наставити даље у том правцу?
Александра: Идеја је, заправо, потекла из личног искуства. Док сам размишљала о стану у ком сам одрасла, а у ком одавно не живим, сетила сам се како је то било кад сам се први пут уселила. Како је био чудан тај прелаз из куће са двориштем на осми спрат високе зграде. За мене тада јако високе. Предложила сам уредници Креативног центра да бих можда могла да се опробам и у писању сликовнице, јер сигурно има много деце која се слично осећају када се суоче с тако великом променом као што је селидба. Онда смо уредница Маша Томановић, илустратор Јакша Лакићевић (с којим сам већ сарађивала на роману Петра је стварно отишла) и ја кренули да радимо на сликовници. Било је ту неколико верзија, у ствари, пуж је био једино што се није мењало. Тад сам схватила колико је тешко писати за најмлађе, а та тежина наравно долази из варљивости сопствених сећања и, можда, генерално из тврдоглавости. На пример, ви се сећате неке ситуације из детињства, отприлике знате како сте се осећали, а онда на то надограђујете причу, рационализујете имајући у виду сва своја искуства и на крају закључујете: ја сам тада мислила тако и тако и била свесна тога и тога. Што је просто немогуће. Доста сам радила на томе да отклоним све те одрасле слојеве како би остала само језгровита прича. Хтела сам што мање речи, што мање објашњавања и да деца заједно с Леном пролазе све, без наратора који зна више од свих.
Не знам шта ће бити у будућности, али свакако бих волела да поновим овако нешто. Видећемо.
Књига се чита брзо, али оставља јак утисак. Лена је доживела велику промену и требало је снаћи се у томе. Колико смо спремни, и као појединци и као друштво, да подржимо оне којима је помоћ потребна, посебно када су у питању особе које су нам потпуни странци, као што је то учинила Ленина нова другарица?
Александра: Промене су деци страшне, и то с разлогом. Ми одрасли имамо више искуства, па би требало да умемо да препознамо промену која ће донети добро. Ипак, изгледа да неки то и даље не разумеју. Начин на који је девојчица одмах прискочила Лени у помоћ карактеристичан је за децу – то је за њих врло логично поступање. Оно што је добро у нашем друштву јесте талас ових младих људи, првенствено мислим на студенте и средњошколце, али и на све грађане који сваког дана у протеклих годину дана показују како уз те велике речи, истину и правду, иде пре свега љубав према другоме – и познатом и непознатом. Снага је заиста у заједништву и хвала студентима који су нас на то подсетили и коначно нас покренули.
Учимо ли децу томе довољно?
Александра: Оно што опажам и сазнајем у разговору с другима или из медија јесте искрено изненађење и одушевљење када је у питању племенитост код деце. Чини ми се да смо се навикли на зло и насиље толико да нам нешто добро дође као изузетак. С једне стране, освешћивање проблема је неопходно. Вршњачко насиље, на пример, неће нестати ако затворимо очи. Али сама племенитост не би требало да нас изненађује, већ да се подразумева. Наравно, да би се то десило и ми морамо да је примењујемо и показујемо, сваког дана.
Страх од промене није нешто необично, он је нормалан и природан. Могу ли се деца (и одрасли) научити да њиме добро управљају? И можда чак да се промени радују?
Александра: Деца ће се радовати само ако се и родитељи искрено радују. Јер деца могу да верују у Деда Мраза, чаробњаке и вештице, али ће детектовати лаж, несигурност и сумњу код одраслих. За децу често кажемо да су наивна, а она само откривају свет око себе најбоље што могу, уз све оно што виде и чују. На многе ствари не можемо да утичемо, и то су оне промене које нико не воли, као што су смрт и губитак. Али ту су и оне које делују недостижно, а заправо нису. Можда је то оно чему треба учити децу – свему ономе што могу и имају права да остваре.
Илустратор који је за свој рад на сликовници Лена и пуж добио и награду овогодишњег Сајма књига, Јакша Лакићевић, на наше питање какав је осећај са свега 26 година добити овакву награду скромно каже:
Увек је лепо када књига на којој сте радили добије награду, поготово када је у њу уложен вишемесечни труд и рад. У овом случају је то УЛУПУДС-ова награда, што је мени посебно драго, и због чега сам и одлучио да је прихватим на овогодишњем Сајму књига, који је прошао поприлично неславно. Мислим да је двадесет шеста година прави тренутак за ову награду, пошто нисам сигуран колико ћу још дуго моћи себе да називам младим дизајнером/илустратором.
Коју емоцију сте првенствено хтели да пренесете малим читаоцима док сте Александриним ликовима давали облик?
Јакша: Кроз ову сликовницу провлачи се много различитих емоција – страх, туга, разочарање, срећа – а мој задатак је био да их кроз илустрацију пренесем младим читаоцима и тако им олакшам да боље схвате текст. Илустрација је у овој сликовници веома важна јер служи као нека врста ослонца током читања приче. Поред покрета и мимике, који најбоље приказују емоције, при илустровању сам користио амбијент и просторе како бих боље приказао осећања главне јунакиње. На пример, када Лена први пут долази у град, осећа страх од новог места и селидбе, самим тим, зграде су изувијане и колор тамнији. Како главна јунакиња скупља храброст, тако се и свет око ње враћа у нормалу. Мислим да је то можда и најбитнија порука ове сликовнице.
Шта вам је био највећи изазов док сте илустровали ову сликовницу? Шта је било најтеже, а шта најзанимљивије?
Јакша: Највећи изазов је сигурно био прилагођавање стила илустрације млађем узрасту, а у исто време очувати у њему нешто јединствено. Као најзанимљивију бих издвојио секвенцу сна, где се јунакиња спушта низ тобоган кроз имагинарни град. Рекао бих да је то и Александрина и моја омиљена сцена.