Ево само неколико примера како сам се ја играо током 50-их
– Са 5 година, возио сам се бициклом са мојим шестогодишњим другом по целом селу у коме сам живео, као и по његовој околини. Родитељи би одредили када морамо да се вратимо, али нису ограничавали наше кретање. (Наравно, нисмо имали мобилне телефоне да бисмо могли неком да јавимо ако се повредимо.)
– Од шесте године сам, као и сви други дечаци које сам знао, носио џепни ножић. Кориситили смо их не само за резбарење, већ и за игре које су укључивале њихово бацање (никада на другу децу).
– Са осам година, сећам се да смо моји другари и ја проводили школске одморе рвући се по снегу или трави. Организовали смо и турнире, и нико од одраслих није обраћао пажњу на наше борбе, нити се у њих мешао.
– Када сам имао 10 и 11 година, са другарима сам одлазио на целодневне скијашке и клизачке излете на 5 миља дугачко залеђено језеро крај нашег села. Носили смо шибице и повремено застајали на острвцима да се загејемо уз ватру, претварајући се да смо храбри истраживачи.
– Такође са 10 и 11 година, било ми је дозвољено да управљам великом и опасном штампарском машином у штампарији у којој су радили моји родитељи. Штавише, често сам четвртком изостајао из школе како бих штампао локалне недељне новине. Наставници и директор се никада нису жалили. Мислим да су знали да у штампарији учим вредније лекције од оних које се предају у школи.
„Друштво састављено од деце којој је ускраћена ризична игра током детињства, било би друштво са порастом неуроза и психопатологија. Изгледа да је та будућност већ стигла.“
Све ово је било уобичајену у 50-им. Моји родитељи су можда имали мало више поверења у мене него други у своју децу, али не превише. Колико ових ствари би данашњи родитељи дозволили својој деци? Ево увида у то колико су се ствари промениле: у недавном истраживању које је обухватило 1000 родитеља у Уједињеном Краљевству, 43% родитеља је казало да деца млађа од 14 година не би смела да буду напољу без надзора одраслих, а пола њих чак не би дозволило деци млађој од 16 година да изађу сама напоље! Мислим да би сличне резултате добили и ако би ово истраживање спровели у САД. Авантуре које су биле прихватљиве за шестогодишњаке сада нису дозвољене ни многим тинејџерима.
Истовремено, истраживања су показала да данас имамо од 5 до 8 пута више младих људи који пате од клинички значајних нивоа депресије и анксиозности. Како је постепено опадала слобода деце да преузимпају ризике, тако је бележен пораст дечије психопатологије.
Ствар је колико иронична, толико и трагична. Деци ускраћујемо слободну, ризичну игру, наводно да бисмо их заштитили од опасности, али их тиме припремамо за менталне сломове. Деца су природно оспособљена да себе уче емотивној издржљивости кроз ризичну игру. Тиме што их од ње штитимо – ми их заправо угрожавамо.
„Како је постепено опадала слобода деце да предузимају ризике, тако је бележен пораст дечије психопатологије.“
Да би била сигурна, игра не треба да буде организована од стране одраслих
Истовремено, ми охрабрујемо децу да се укључе у такмичарске спортове, у којима је опасност од повреда озбиљна и реална. Деца се много више повређују када су укључена у организовано бављење спортом, него када се слободно играју. Разлог томе је што одрасли охрабрују децу да приликом бављења спортом преузимају ризике које деца сама не би пожелела да преузму. Деца која се играју ради забаве не теже специјализацији, већ се играју разноврсних игара, и када се сусретну са болом, престају. Због тога што је њихов циљ забава, неће радити оно што их повређује или повређује друге око њих, док у спорту често управо то раде, под изговором такмичења и побеђивања.
Дакле, ми децу спречавамо да се играју онако како она желе јер мислимо да је слободна и ризична игра опасна, док је она заправо врло корисна, а онда децу гурамо у такмичарске спортове, где је опасност од повреде прилично велика.
Требало би да преиспитамо наше приоритете.
Превела и приредила: Јована Папан
Извор:Psychology Today