Батине никако нису добар начин дисциплиновања јер преносе две веома лоше поруке: „Ударање слабијег је у реду“ и „Ударање је начин решавања проблема“, упорно на ову тему понављају психолози.
– Ако ударим дете зато што ми мањка ефикаснијих техника дисциплиновања, ја их чиним прихватљивим начином решавања проблема и признајем своју немоћ да ситуацију решим другачије – сматра Невена Ловринчевић, клинички писхолог која је ову тему написала и књигу.
Она поставља питање како поступити у ситуацији у којој наше дете удара другу децу, ако ми ми сами њега тучемо.
– Ми кажњавамо дете зато што се бије, тако што га ми бијемо? Не треба бити психолог или педагог, па видети колико ту нема логике. Ударањем детета ми батине чинимо легитимним видом понашања, те нема потребе да се згражавамо над насиљем међу децом, у школама, младима, па и не тако младима. Онда је насиље једноставно легитимно – објашњава она.
Она истиче да се искорењивањем телесних казни неће изгубити ауторитет родитеља.
Ни презаштићеност, ни батине, већ здрав ауторитет
– Ми миорамо да будемо ауторитет у кући: да некад морамо и да подвикнемо, да казнимо, одузмемо лап топ или игрицу, пошаљемо у ћошак, па и да одслушамо кроз плач „ти си најгора мама на свету!“. Ако у тренутку када не знамо шта да радимо изаберемо савет да се „неке ситуације могу решити само добрим батинама“, па пресавијемо дете преко колена или му ударимо шамар, не само што нећемо решити ништа, већ ћемо пољуљан однос са дететом додатно закомпликовати – објашњава Ловринчевић.
Некада ће родитељ ударити дете не зато што сматра да је то потребно, већ зато што је због страха или љутње изгубио контролу.
– У тим тренуцима је важно подсетити се чињенице да нам је вероватно у свакој ситуацији, па и онда када смо узнемирени, циљ да дете нечему научимо, а не да нас се боји. Родитељи који рачунају на карту застрашивања и сматрају да је добро да их се дете, макар и повремено, плаши, могу дугорочно имати тешкоће у успостављању и одржавању блиског односа са дететом. А блискост и поверење су свакако бољи гарант за добар развој односа детета и родитеља него страх и кривица. Важно је имати на уму да ниједан разлог или ситуација не могу бити оправдање за батине. Родитељ који има адекватну меру ауторитета у већини ће ситуација умети да се постави на прави начин, и да јасно и чврсто постави границу детету без подизања руке – каже она.
Извор: Блиц