Попуштање и повлађивање деци- из било којих разлога- никако није добро. Такође, психолози и педагози саветују родитеље да избегавају однос у коме нема јасних граница и ауторитета. Деци су потребни родитељи, јер другаре треба да нађу међу својим вршњацима.
Размажено дете није оно које је имало пуно родитељске љубави, већ оно коме су недостајала правила и ограничења.
Улога родитеља је да научи дете како ствари функционишу и да ауторитет треба поштовати. Пријатељ пријатељу не може да каже „не смеш да урадиш то“, а много пута то је важна улога родитеља. Ипак, то не значи да родитељи и деца не треба да разговарају.
Несугласице око ауторитета треба да се реше и успоставе у размне оквире током основне школе. Пубертет је кризна тачка. Тада се конфликти повећавају и ако нисте научили да међусобно решавате проблеме и ситуације раније сукоби могу да ескалирају.
ОБАВЕЗНА РУТИНА
Дечији психолози верују да је изостанак рутине најопаснија родитељска грешка. Доследност се тешко спроводи, али јасно указује на решеност у одређеном поступку. Маме и тате често попуштају да би ублажили осећај кривице. Дозвољавају нека „дечија правила“, превише поштују жеље малишана, уместо да прецизно утврде када је време за јело, спавање, посете, шта је пристојно понашање, а шта не.
Зоран Миливојевић, психотерапеут, каже родитељи по сваку цену желе да виде срећно дете и зато испуњавају жеље, молбе, захтеве…
– Психоанализа је показала да деца која нису добијала довољно љубави у детињству одрастају у неуротичне одрасле. Зато су родитељи у фокус ставили дететова осећања, доживљај да је вољено. Данас када је неколико генерација, које су васпитаване по моделу попустљивог васпитања, одрасло видимо да овакав модел прави штету стварајући нову патологију. Реч је о размаженој и презаштићеној деци- наводи Миливојевић.
Попустљиво васпитавања је отишао у супротност –стално се показује љубав, а избегава се дисциплиновање детета, а они сваки покушај дисциплиновања доживљавају као негацију љубави.
БЕКСТВО ОД НЕПРИЈАТНОСТИ
Родитељи често попуштају деци и да би избегли сцене- да се дете не би бацало по продавници мајка допушта да „натрпа“ све што пожели у корпу.
Родитељи треба да прихвате да се око неких ствари може, ако неких не може расправљати.
Исто тако, још једна варка се често провлачи, а то је да су деци којој добро иде у школи – васпитано и примерно. Педагози саветују родитеље да осим подстицања на учење, за дете је важно и обављање кућних послова истварање радних навика.
Психолог др Арик Сигман у књизи „Размажена генерација“ опомиње да смо унутар западног цивилизацијског круга направили трагичну грешку када смо поистоветили љубав и васпитање, те да је крајње време да те појмове поново раздвојимо.
– Јасно је да смо бежећи од претерано социјализованог детета отишли у несоцијализовано дете, од неурозе у нарцисоидност. Лек није повратак на старо јер није љубав та која квари децу. Квари их недостатак дисциплиновања. Морамо поново да колективно учимо, укључујући и понеког стручњака, да дисциплиновање деце није израз нељубави, него управо љубави. Помозимо деци да схвате да постоје и веома корисне ствари које су непријатне, а које дете мора да научи и усвоји. И зато је нова формула васпитања: љубав плус дисциплина- објашњава др Миливојевић.
Важна ограничења
Улога родитеља је да научи дете како ствари функционишу и да ауторитет треба поштовати. Пријатељ пријатељу не може да каже „не смеш да урадиш то“, а много пута то је важна улога родитеља. Ипак, то не значи да родитељи и деца не треба да разговарају.
Несугласице око ауторитета треба да се реше и успоставе у размне оквире током основне школе. Пубертет је кризна тачка. Тада се конфликти повећавају и ако нисте научили да међусобно решавате проблеме и ситуације раније сукоби могу да ескалирају.
Аутор: Мариота Влаисављевић
http://zena.blic.rs/