Bila sam na predavanju Ranka Rajovića i evo šta sam naučila

oktobar 26, 2018

Prošle nedelje sam imala prilike da prisustvujem predavanju Ranka Rajovića u sklopu NTC sistema učenja kod dece i šokiralo me koliko i bacilo u veliki strah to koliko se nisko kotiramo na svim lestvicama. Ovo što sam čula za mene je veliki poraz.

  • 13% dece je dojeno do barem šestog meseca starosti (u analizu nisu ušli slučajevi gde to s medicinske strane nije moguće, dakle majke koje ne doje svoju decu, medicinski su za to sasvim u stanju) .
  • 50% dece ima neku govornu smetnju (disleksija, disgrafija…) što on stavlja u direktnu vezu sa modernim načinom roditeljstva i time što jako mnogo beba iz roditeljskog straha u proseku do druge godine života jede isključivo blendanu hranu. Da objasnim detaljnije za one koje zanima: krutom teksturom hrane, mnogo više receptora radi, a receptori u tim trenucima rade na principu da šalju mozgu zadatak da formira nove sinapse. Što više sinapsi – to bolje, laičlki rečeno.
  • 60% dece u uzrastu od 4 do 12 godina fizički ne može da skoči unazad. Taj problem se u istraživanjima kasnije manifestuje kroz problem shvatanja matematike i fizike, jer je razvijen nedovoljan broj sinapsi koji omogućavaju percepciju kretanja i funkcije unazad te oni jednostavno ne mogu kasnije shvatiti oduzimanje i sabiranje u minusu, imaginarne brojeve… Preapstraktno im je.
  • 70% dece ima ravna stopala. Davno je prevaziđeno mišljenje da su uzrok tome cipele. Stvarni uzrok je nedovoljno kretanje deteta.
  • 65% dece starije od 2,5 godine se svakodnevno vozi u kolicima u proseku dva i po sata!

Sledeća tema bile su upravo greške roditelja u prvoj godini života sa kojima mislim da se svi svakodnevno susrećemo:

  • Stavljanje deteta u prostorije bez kontrastnih boja smanjuju maksimalni razvitak oka za 27%.
  • Prerano i pasivno posedanje deteta, što je dokazano da čini svaki treći roditelj takođe je veoma štetno.
  • Onemogućavanje kretanja deteta, stavljanjem u prvih 6 meseci u viper-e ili pak jaje autosedišta, a kasnije u hodalice i ograde. Ograda kao takva nije loša stvar ukoliko dete u njoj provede izuzetno kratko vreme. Najveći problem ograde kojeg roditelj nije svestan jeste prirodno dizanje deteta da bolje vidi, a u tom trenutku to čini pasivno, dižući se rukama, a noge ne sudeluju jer su preslabe da bi se dete uopšte podiglo.
  • Prohodavanje deteta za ruke loše je iz dva razloga: to dete još uvek nije spremno za takve radnje i, čak i ako je i spremno, držeći ga za ruku remetimo razvoj centra za ravnotežu i onemogućujemo mu da padne. Ako ne padne, ne može naučiti ni da pada ni da ustane. Kaže da se neretko na kampovima susreće sa decom koja sa 10-12 godina padaju kao daske, nemaju razvijenu finu motoriku jer su im za telefon potrebna tri prsta svake ruke, a ne pet, i ne znaju da uhvate loptu!
  • Ogromnom procentu dece uopšte nije dozvoljeno da trči, penje se, vrti, skače po krevetu, igra se u zemlji, skače po baricama… a to su tipovi igre ključni za pravilan razvoj deteta.
  • Takođe, navodi da se svrstavamo u naciju koja sa selektivnim i asocijacijskim učenjem kreće u proseku u osmoj godini života, umesto u prvoj, jer smatramo da time mučimo decu. Generacijski je motorika kod prve godine školaraca svake godine slabija za 8%.

I mogla bih pisati unedogled čini mi se… Sve u svemu, svakom roditelju bih preporučila da, ako je u mogućnosti, poseti predavanja dr Rajovića. Ja se nisam pokajala.
Napisala: Petra Galogaža
Uredila: Aleksandra Cvjetić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama