Пре две године новинарка Телеграфа је покушала да бар на кратко буде васпитачица. Подсећамо се на њено искуство које је Телеграф објавио.
Telegraf
У једном тренутку сам схватила да је око мене десетак малишана за које сам одговорна искључиво и само ЈА. Kада смо изашли у двориште, морала сам да мислим о томе много више
Деца су највеће благо у животу. Њихов долазак на свет мења све из корена и са собом доноси море прелепих тренутака, меканих загрљаја и бескрајне среће. Родитељи кажу да не постоји лепши осећај и готово сви памте тај први тренутак, када су своје бебче узели у наручје.
На први поглед, чување и васпитање детета делује лако и логично,али то је заправо једна од најтежих ствари са којима се човек сусреће. Јер, родитељство се не учи и никада не можете бити стопроцентно сигурни да ли сте сваки пут поступили баш онако како треба.
Али, како је када водите бригу и када сте одговорни за туђе дете?
Kако бих макар мало завирила у тај невероватни свет и потражила одговоре, посетила сам вртић ” Наше Чедо”, који се налази у Земуну, на адреси Дубровачка 20.
На вратима ме је дочекала насмејана директорка, док су око ње облетали малишани.
Гомила преслатких посматрача убрзо су своју пажњу преусмерили ка мени, па ме је прво изненађење дочекало на самом почетку:
– Тето, а како се ти зовеш?
Било је заиста чудно чути да ме неко зове “тето”, с обзиром да се и даље осећам као да имам 16 година. Али, у исто време било је невероватно симпатично.
Прво је уследило упознавање. Малишани узраста од две до пет година, окружили су ме и почели да говоре како се зову. Вук, Стефан, Ђорђе, Наталија, Маја, Јована….Нисам могла да попамтим све ођедном. Kада је дошло време ужине, на свим чашама су била исписана њихова имена, и ту је настао први проблем.
Kако бих се снашла у улози васпитачице, почела сам да их прозивам, али то је трајало предуго. На крају сам некако успела.
Малишани су били прилично послушни. Час музичког ме је потпуно оборио с ногу. Знали су све песме, на енглеском и весело су тапшали, са огромним осмесима на преслатким лицима.
Мислила сам да ће ми бити много теже да им држим пажњу, али је то испало прилично лако. Тајна је била у томе да им се све саопштава кроз игру и на тај начин их заинтересује.
Међутим, у једном тренутку сам схватила да је око мене десетак малишана за које сам одговорна искључиво и само ЈА. Kада смо изашли у двориште, морала сам да мислим о томе много више.
Хоће ли неко од њих случајно пасти и повредити се? Шта ако се нешто деси?
Овде сам схватила колико је посао васпитача заправо тежак. Огромна одговорност, за оно што је највредније на свету – НОВИ, МАЛЕНИ ЖИВОТ.
Ослободила сам се страха, пошто сам знала да су ипак свуда око мене људи који се заиста баве тим послом и да ће ми помоћи уколико било шта пође наопако. Али, све је било у најбољем реду.
Дуња, медена девојчица великих плавих очију, вратила ме је у детињство када је узвикнула:
– Можемо ли да се играмо “Арачкиње Барачкиње”?
Након доброг трчања кроз двориште и још неколико партија “Ласте Проласте”, села сам за тренутак и пустила клинце да уживају у дану. Пришао ми је још један пресладак малишан и шпиато ме да ли знам шта је љубав.
– Ја знам, а шта ти мислиш да је љубав? – одговорила сам.
Застао је на тренутак, размислио, и онда рекао нешто што ме је оставило без речи:
– Ја не знам тачно баш шта је то љубав, али знам да не зна свако да воли!
Моје време васпитачице је било завршено. Дечица су полако улазила назад у вртић, а ја сам још дуго седела на тој клупи, размишљајући о свему што се догодило.
Ми смо ту да учимо децу, да их усмеравамо и скрећемо на прави пут. Али, никада не смемо заборавити да и ми много тога можемо научити од њих.
Фото: Милена Ђорђевић
Извор: telegraf.rs