Бољи квалитет наставе и мање вршњачког насиља – бенефити мањих одељења

Министарство просвете је у сарадњи са Центром за интерактивну педагогију израдило и у априлу објавило видео-обуку која ће свим запосленима у вртићима, основним и средњим школама помоћи да повежу педагошку праксу са постојећим Правилником о протоколу поступања у установи у одговору на насиље, злостављање и занемаривање, те их оснажити за примену процедура у свакодневном контексту, у партнерству са породицом и локалном заједницом.

Уз низ примера превентивних активности које код ђака развијају социјалне вештине и подстичу инклузивну културу, видео приказује и интервентне кораке, који се одређују према степену насиља, последицама, узрасту и броју учесника, те осталим важним чиниоцима. Такође нуди одговоре у случајевима када се непримерено понашање дешава ван образовне установе, али и када су запослени мета ученика, родитеља или треће особе.

Према речима Мирјане Васић, дипломираног психолога у двема шабачким школама, где је највише посвећена превенцији насиља путем радионица не само за ђаке, већ и за родитеље односно колеге, примећује да се оно знатно смањило откако се разреди, због короне, деле у мање групе, што иде у прилог честој замерци просветних радника да су прекобројни, те их је тешко контролисати. Рад у одељењима са мање ученика повећава квалитет наставе јер предавач много више пажње може да посвети индивидуалним образовним потребама сваког детета, а предности се огледају и у бољем одржавању дисциплине, што је у директној вези са појавом насиља, каже Васићева.

Она каже како је важно подсетити се да се вршњачко насиље појављује у неколико облика: као физичко, психичко/емоционално, сексуално и електронско/дигитално. На питање колико је оно сада видљиво, будући да се не дешава само у учионици, ходнику, школском дворишту, већ и на друштвеним мрежама, па и у приватним препискама, Васићева напомиње како се услед нових околности у којима се сви налазимо тежиште комуникације померило на интернет и логично је да се агресија сада више испољава у виртуелном простору, где проводимо много времена, али да је тај тренд присутан у целом друштву, а не само у популацији младих.

Прва адреса деци која трпе насиље јесу особе у које имају највише поверења, објашњава она, а најчешће су то родитељи, наставници, па тек онда педагог/психолог.

– Први знак да се дешава нешто неуобичајено јесте промена понашања. Ученик почне да се повлачи, да више времена проводи сам, избегава друштво. Осим тога, тражење изговора да се не дође у школу и изостанци често су показатељ да се дете не осећа добро и самим тим се повећава сумња да оно трпи неку врсту насиља у том окружењу. Веома је важно то препознати на време како би се нешто могло предузети.

Емоционална суровост

Иако суптилније форме, емоционална суровост попут одбацивања није ништа мање значајна нити мање болна за жртву.

– Она је само мање видљива, али су њене последице подједнако тешке, поготово ако дуго траје. Међутим, треба имати у виду да може бити и рефлексија већ доживљеног, тј. понављање старе матрице, па самим тим и плод маште. Особи која је осетљива на одбацивање окидач ће бити свака и најмања назнака могућности да ће јој се то опет догодити, а заправо се дешава да, из тог страха, у понашању друге особе види оно што носи у дубини душе: неприхватање самога себе – каже Васићева.

Како каже, казна није добро решење: она је само нека врста нужног зла, ако причамо о дисциплинским мерама које се изричу у школи, и требало би да делује не само васпитно на ученика који је прекршио неко правило понашања већ и превентивно на друге ђаке.

Аутор: С. Милачић

Извор: Дневник