После четрдесет дана поста, после Бадњег дана и Бадње вечери, посне трпезе и ишчекивања – дошао је Божић. И можда нема благдана који тако спаја небеско и земаљско, светло и свакодневно, древно и сада.
Седмог јануара, док је још мрак, док град још спава, звона православних храмова почињу да позивају. То је тај тренутак – између ноћи и дана, између старих мука и нове радости – када се слави рођење Христа. И ми, наследници неке старе, дубоке традиције, одлазимо у цркву пре свитања, јер то није само одлазак. То је потврда да смо ту. Да траје.
Јутро када се све мења
Пре зоре, сви који су постили одлазе у цркву на јутрење и Божићну литургију. Тамо се прима нафора – освећени хлеб који симболизује Христову присутност. То је први залогај у новом дану, првој мрсној трпези после дугог поста.
Људи се поздрављају речима које делују једноставно, али носе тежину векова: „Христос се роди!“ – „Ваистину се роди!“ И тај поздрав остаје све до Богојављења, тринаест дана касније. Није то само формалност – то је потврда вере, заједништва, традиције која је преживела све.
Чесница – хлеб који дели срећу
Док се породица спремала за одлазак у цркву, домаћица је већ устала пре свитања и замешала чесницу. То није обичан хлеб. То је обредна погача која симболизује Христово тело, али и заједништво породице која ће га заједно ломити.
У чесницу се ставља новчић – најчешће сребрњак или златник, који представља дар мударца Христу. Онај ко га пронађе, верује се, имаће среће током целе године. Али у чесницу се стављају и други симболи: гранчица дрена за здравље, зрно пасуља или пшенице за плодност, понегде и комадић бадњака који се зове „весељак“ – за радост током године.
Чесница се не сече ножем. Ломи се рукама. То је важно – јер нож симболизује сукоб, а ломљење рукама симболизује мир, заједништво, блискост. Пре него што се почне ломити, домаћин пали свећу, кади иконе тамјаном, а затим кади и све укућане. Најмлађи члан породице добија кадионицу и обиђе целу кућу.
Затим домаћин узима чесницу, окреће је три пута с лева на десно, уз молитву „Оче наш“ и божићни тропар. Ломи је на онолико делова колико има чланова породице – али увек се одвајају и посебни делови: један за кућу, један за Бога, један за одсутне укућане, један за путнике намернике (случајне госте који можда сврате да честитају), један за положајника.
Свако добија свој комад. И сви су нервозни – ко ће наћи новчић? Ко ће бити срећан ове године? Деца вриште од узбуђења, старији се смеју, и у том тренутку – сви су заједно. У једном тренутку који се неће поновити. То је магија чеснице.
Положајник – први гост, највећа срећа
Рано пре подне, на врата ће закуцати положајник. То је први гост који уђе у кућу на Божић, и њему је поверена огромна одговорност – да донесе срећу, здравље и напредак за целу наредну годину.
Положајник се раније договарао са домаћином, јер се није смело рискирати – породице су бирале особу за коју су знале да је добра, радна, срећна у животу. Често је то дете, јер деца носе невиност и чистоту. Али у неким крајевима, посебно у источној Србији, положајници су биле и жене за које се веровало да су срећне и да доносе благослов.
Положајник закорачује преко прага десном ногом – јер то симболизује напредак. Поздрави укућане речима „Христос се роди!“, а затим прилази огњишту. Узме гранчицу бадњака и почиње да џара ватру – то јест, да је буди, да изазива варнице.
И док ватру џара, изговара речи које се памте:
„Колико варница, толико срећица,
Колико варница, толико парица,
Колико варница, толико прасади и јагањаца,
Колико варница, толико у тору оваца,
Колико варница, толико гусака и пилади,
А највише здравља и весеља.
Амин, Боже дај!“
Домаћица га посипа житом, даје му да окуси чесницу и вино. Он остаје као почасни гост на божићном доручку. И када крене да оде, дарују га – некада су то били ораси, јабуке, чарапе или кошуља, данас је то најчешће новац или симболичан поклон. Али суштина остаје иста – захвалност за благослов који је донео.
Печеница и трпеза пуна љубави
Први мрсни оброк после четрдесетодневног поста је свечани божићни ручак. На трпези се налази печеница – обично прасе или јагње, које је претходно печено од Бадњег дана. Печеница је симбол жртве, односно приношења захвалности Богу за нову годину.
Уз печеницу, трпеза обилује. Све што је било забрањено током поста, сада је присутно – али не из прождрљивости, већ из радости и захвалности.
Атмосфера је свечана. Укућани седе заједно, разговарају, смеју се. Нема журбе. Нема гледања у телефоне (или бар не би требало). Божић је дан када време стане – када се породица доиста окупи.
И што је најлепше – трпеза се не склања. Ни на Божић, ни други дан, ни трећи. Она остаје постављена, јер се верује да душе предака долазе у посету и вечерају са нама. То је онај древни обичај који нас повезује са онима који су били пре нас, који нас учи да нико ко је вољен заиста не одлази.
Божић траје три дана – али сваки дан има своју причу
Први дан Божића је дан радости и породице. То је дан када се не иде у госте – Божић се проводи у свом дому, са својим најмилијима. Изузетак је само положајник.
Другог дана Божића, 8. јануара, празнује се Сабор Пресвете Богородице. Дан је тих, смирен, проводи се у домаћем расположењу. У црквама се служи Литургија захвалности Мајци Божјој, која је породила Спаситеља света.
Трећег дана, 9. јануара, обележава се успомена на Светог архиђакона Стефана, првог хришћанског мученика. То је дан када се већ полако враћамо свакодневици, али божићни дух још увек траје.
Посебни обичаји који се чувају
Новчић у оквиру иконе – Онај ко пронађе новчић у чесници, не треба да га потроши. Чува се до следеће године, а домаћин га ставља у оквир иконе као благослов.
Први посао у новој години – Верује се да би на Божић требало започети онај посао који је био тежак претходне године, како би ове године лако текао. Није битно колико радиш – битно је да симболично започнеш.
Тишина и склад – Од Бадњег дана до краја божићних празника треба избегавати свађе, оштре речи, негативност. Како прођеш божићне празнике, таква ће ти бити и година – или бар тако каже традиција.
Божић у модерном времену
Данас већина не живи у селу са огњиштем и простором за бадњак. Већина нема могућност да сече дрва у шуми или да пече прасе на ражњу. И то је сасвим у реду.
Јер традиција није укочена ствар. Она живи, прилагођава се, опстаје – управо зато што носи суштину која је важнија од форме. Можете имати бадњак од три гранчице са пијаце. Можете уместо печенице купљеног прасета купити печење у ресторану. Можете положајника позвати телефоном да се договорите.
Што није у бадњаку, већ у нама
Кад све сведемо на суштину – није битно да ли је бадњак велики или мали, да ли је печеница печена код куће или донета, да ли је чесница савршена или мало загорела. Није битно ни да ли је положајник дечак или девојчица, да ли је договорен или случајан.
Битно је да осећате – да тај дан није као остали дани. Да се зауставите. Да погледате своје најмилије. Да их загрлите. Да изговорите „Христос се роди“ као да то заиста мислите, а не само понављате научено.
Јер Божић је рођење светлости у најмрачнијем делу године. Рођење наде када је било најмање разлога за наду. Рођење љубави – оне велике, универзалне, божанске – али и оне мале, породичне, свакодневне.
Не као датум у календару. Већ као стање душе.
Христос се роди! Ваистину се роди!
Нека вам божићни дани буду испуњени миром, радошћу и присуством оних које волите. Нека светлост овог празника обасјава ваш дом и срца све до следеће зоре.
