Posle četrdeset dana posta, posle Badnjeg dana i Badnje večeri, posne trpeze i iščekivanja – došao je Božić. I možda nema blagdana koji tako spaja nebesko i zemaljsko, svetlo i svakodnevno, drevno i sada.
Sedmog januara, dok je još mrak, dok grad još spava, zvona pravoslavnih hramova počinju da pozivaju. To je taj trenutak – između noći i dana, između starih muka i nove radosti – kada se slavi rođenje Hrista. I mi, naslednici neke stare, duboke tradicije, odlazimo u crkvu pre svitanja, jer to nije samo odlazak. To je potvrda da smo tu. Da traje.
Jutro kada se sve menja
Pre zore, svi koji su postili odlaze u crkvu na jutrenje i Božićnu liturgiju. Tamo se prima nafora – osvećeni hleb koji simbolizuje Hristovu prisutnost. To je prvi zalogaj u novom danu, prvoj mrsnoj trpezi posle dugog posta.
Ljudi se pozdravljaju rečima koje deluju jednostavno, ali nose težinu vekova: „Hristos se rodi!“ – „Vaistinu se rodi!“ I taj pozdrav ostaje sve do Bogojavljenja, trinaest dana kasnije. Nije to samo formalnost – to je potvrda vere, zajedništva, tradicije koja je preživela sve.
Česnica – hleb koji deli sreću
Dok se porodica spremala za odlazak u crkvu, domaćica je već ustala pre svitanja i zamešala česnicu. To nije običan hleb. To je obredna pogača koja simbolizuje Hristovo telo, ali i zajedništvo porodice koja će ga zajedno lomiti.
U česnicu se stavlja novčić – najčešće srebrnjak ili zlatnik, koji predstavlja dar mudarca Hristu. Onaj ko ga pronađe, veruje se, imaće sreće tokom cele godine. Ali u česnicu se stavljaju i drugi simboli: grančica drena za zdravlje, zrno pasulja ili pšenice za plodnost, ponegde i komadić badnjaka koji se zove „veseljak“ – za radost tokom godine.
Česnica se ne seče nožem. Lomi se rukama. To je važno – jer nož simbolizuje sukob, a lomljenje rukama simbolizuje mir, zajedništvo, bliskost. Pre nego što se počne lomiti, domaćin pali sveću, kadi ikone tamjanom, a zatim kadi i sve ukućane. Najmlađi član porodice dobija kadionicu i obiđe celu kuću.
Zatim domaćin uzima česnicu, okreće je tri puta s leva na desno, uz molitvu „Oče naš“ i božićni tropar. Lomi je na onoliko delova koliko ima članova porodice – ali uvek se odvajaju i posebni delovi: jedan za kuću, jedan za Boga, jedan za odsutne ukućane, jedan za putnike namernike (slučajne goste koji možda svrate da čestitaju), jedan za položajnika.
Svako dobija svoj komad. I svi su nervozni – ko će naći novčić? Ko će biti srećan ove godine? Deca vrište od uzbuđenja, stariji se smeju, i u tom trenutku – svi su zajedno. U jednom trenutku koji se neće ponoviti. To je magija česnice.
Položajnik – prvi gost, najveća sreća
Rano pre podne, na vrata će zakucati položajnik. To je prvi gost koji uđe u kuću na Božić, i njemu je poverena ogromna odgovornost – da donese sreću, zdravlje i napredak za celu narednu godinu.
Položajnik se ranije dogovarao sa domaćinom, jer se nije smelo riskirati – porodice su birale osobu za koju su znale da je dobra, radna, srećna u životu. Često je to dete, jer deca nose nevinost i čistotu. Ali u nekim krajevima, posebno u istočnoj Srbiji, položajnici su bile i žene za koje se verovalo da su srećne i da donose blagoslov.
Položajnik zakoračuje preko praga desnom nogom – jer to simbolizuje napredak. Pozdravi ukućane rečima „Hristos se rodi!“, a zatim prilazi ognjištu. Uzme grančicu badnjaka i počinje da džara vatru – to jest, da je budi, da izaziva varnice.
I dok vatru džara, izgovara reči koje se pamte:
„Koliko varnica, toliko srećica,
Koliko varnica, toliko parica,
Koliko varnica, toliko prasadi i jaganjaca,
Koliko varnica, toliko u toru ovaca,
Koliko varnica, toliko gusaka i piladi,
A najviše zdravlja i veselja.
Amin, Bože daj!“
Domaćica ga posipa žitom, daje mu da okusi česnicu i vino. On ostaje kao počasni gost na božićnom doručku. I kada krene da ode, daruju ga – nekada su to bili orasi, jabuke, čarape ili košulja, danas je to najčešće novac ili simboličan poklon. Ali suština ostaje ista – zahvalnost za blagoslov koji je doneo.
Pečenica i trpeza puna ljubavi
Prvi mrsni obrok posle četrdesetodnevnog posta je svečani božićni ručak. Na trpezi se nalazi pečenica – obično prase ili jagnje, koje je prethodno pečeno od Badnjeg dana. Pečenica je simbol žrtve, odnosno prinošenja zahvalnosti Bogu za novu godinu.
Uz pečenicu, trpeza obiluje. Sve što je bilo zabranjeno tokom posta, sada je prisutno – ali ne iz proždrljivosti, već iz radosti i zahvalnosti.
Atmosfera je svečana. Ukućani sede zajedno, razgovaraju, smeju se. Nema žurbe. Nema gledanja u telefone (ili bar ne bi trebalo). Božić je dan kada vreme stane – kada se porodica doista okupi.
I što je najlepše – trpeza se ne sklanja. Ni na Božić, ni drugi dan, ni treći. Ona ostaje postavljena, jer se veruje da duše predaka dolaze u posetu i večeraju sa nama. To je onaj drevni običaj koji nas povezuje sa onima koji su bili pre nas, koji nas uči da niko ko je voljen zaista ne odlazi.
Božić traje tri dana – ali svaki dan ima svoju priču
Prvi dan Božića je dan radosti i porodice. To je dan kada se ne ide u goste – Božić se provodi u svom domu, sa svojim najmilijima. Izuzetak je samo položajnik.
Drugog dana Božića, 8. januara, praznuje se Sabor Presvete Bogorodice. Dan je tih, smiren, provodi se u domaćem raspoloženju. U crkvama se služi Liturgija zahvalnosti Majci Božjoj, koja je porodila Spasitelja sveta.
Trećeg dana, 9. januara, obeležava se uspomena na Svetog arhiđakona Stefana, prvog hrišćanskog mučenika. To je dan kada se već polako vraćamo svakodnevici, ali božićni duh još uvek traje.
Posebni običaji koji se čuvaju
Novčić u okviru ikone – Onaj ko pronađe novčić u česnici, ne treba da ga potroši. Čuva se do sledeće godine, a domaćin ga stavlja u okvir ikone kao blagoslov.
Prvi posao u novoj godini – Veruje se da bi na Božić trebalo započeti onaj posao koji je bio težak prethodne godine, kako bi ove godine lako tekao. Nije bitno koliko radiš – bitno je da simbolično započneš.
Tišina i sklad – Od Badnjeg dana do kraja božićnih praznika treba izbegavati svađe, oštre reči, negativnost. Kako prođeš božićne praznike, takva će ti biti i godina – ili bar tako kaže tradicija.
Božić u modernom vremenu
Danas većina ne živi u selu sa ognjištem i prostorom za badnjak. Većina nema mogućnost da seče drva u šumi ili da peče prase na ražnju. I to je sasvim u redu.
Jer tradicija nije ukočena stvar. Ona živi, prilagođava se, opstaje – upravo zato što nosi suštinu koja je važnija od forme. Možete imati badnjak od tri grančice sa pijace. Možete umesto pečenice kupljenog praseta kupiti pečenje u restoranu. Možete položajnika pozvati telefonom da se dogovorite.
Što nije u badnjaku, već u nama
Kad sve svedemo na suštinu – nije bitno da li je badnjak veliki ili mali, da li je pečenica pečena kod kuće ili doneta, da li je česnica savršena ili malo zagorela. Nije bitno ni da li je položajnik dečak ili devojčica, da li je dogovoren ili slučajan.
Bitno je da osećate – da taj dan nije kao ostali dani. Da se zaustavite. Da pogledate svoje najmilije. Da ih zagrlite. Da izgovorite „Hristos se rodi“ kao da to zaista mislite, a ne samo ponavljate naučeno.
Jer Božić je rođenje svetlosti u najmračnijem delu godine. Rođenje nade kada je bilo najmanje razloga za nadu. Rođenje ljubavi – one velike, univerzalne, božanske – ali i one male, porodične, svakodnevne.
Ne kao datum u kalendaru. Već kao stanje duše.
Hristos se rodi! Vaistinu se rodi!
Neka vam božićni dani budu ispunjeni mirom, radošću i prisustvom onih koje volite. Neka svetlost ovog praznika obasjava vaš dom i srca sve do sledeće zore.