По неким проценама, 60% деце у Србији има неки проблем у развоју говора, а то је чак осам пута више него пре 50 година.
О томе због чега је то тако, колика је улога дуде варалице, изложености екранима или неких других фактора у настанку проблема у развоју говора, писало се и говорило много у последње време. Родитељи који желе да се информишу о томе колико претерана изложеност екранима може допринети касном проговарању – то могу на сваком кораку.
Ипак, системско решење у виду едукације не постоји. Исто тако, повећање броје деце којој је потребна стручна подршка није пратило и повећање броја логопеда, дефектолога, стручних сарадника у школама и домовима здравља, па су родитељи који уоче проблем често приморани да плаћају третмане како би деца на време и у адекватном обиму добила стручну помоћ.
Из Министарства просвете кажу нам да подршка говорно-језичком развоју деце није искључиво у њиховој надлежности, већ је и у надлежности система здравствене заштите који у својим установама имају запослене логопеде.
„Посао стручног сарадника – логопеда у предшколским установама и основним школама огледа се у бројним активностима, попут планирања акција којима се креира подстицајна говорно-језичка средина за учење; давања стручних предлога, планирања набавке специфичних материјала и дидактичких средстава; пружања стручне подршке васпитачима и наставницима за интегрисање поступака корекције говорно-језичких сметњи; превентивно – корективни рад и вежбе логомоторике интегрисане у ситуационо учење деце у васпитној групи; подршка васпитачима и наставницима на препознавању одступања у говорно-језичком развоју деце и ученика, посебно на раном узрасту, али и многим другим“ – објашњавају нам из Министарства просвете.
Када је реч о ангажовању логопеда у предшколским установама, где су они заправо и најпотребнији, локалне самоуправе као оснивачи предшколских установа финансирају односно расписују конкурсе за стручне сараднике – логопеде, изузев за оне који су ангажовани у припремном предшколском програму.
Међутим, када је реч о предшколским установама за које је очигледно да „вапе“ за стручном подршком логопеда и дефектолога, Правилником је прописано да је за ангажовање психолога или педагога потребно да вртић има између 24 и 48 васпитних група. Тек оне предшколске установе које имају више од 48 васпитних група могу ангажовати, у складу са потребама, стручног сарадника другог профила (логопеда или дефектолога прим. аут.).
Вртићу који има, примера ради 40 васпитних група и просечно 20 деце у групи, свакодневно похађа 800 малишана. Ако верујемо статистикама да њих 60% треба подршку логопеда/дефектолога, то је онда скоро 500 деце која је у вртићу неће добити.
А ако вртић има 50 група, односно 1.000 деце, један логопед или дефектолог мораће да, статистички гледано, ради са њих 600.
На питање да ли ће се ово променити и да ли се планира запошљавање већег броја стручних сарадника који би помогли деци са проблемима у развоју говора, нисмо добили одговор. С друге стране, у домовима здравља који такође запошљавају логопеде и дефектологе, у већим градовима је тешко, готово немогуће добити адекватан обим подршке за сву децу којој је она потребна. Примера ради, у Дому здравља Вождовац у Београду запослено је два логопеда, надлежна за територију читаве општине која, према попису из 2019. године, броји близу 13.000 малишана предшколског узраста.
Ово практично значи да један логопед треба да испрати говорно-језички развој близу 4000 малишана, којима је потребна мања или већа подршка.
Проблем у мањим местима, поред недостатка логопеда, је и то што су родитељи принуђени да плаћају и велике трошкове пута за одлазак на терапије јер у мањим местима стручних сарадника нема ни у домовима здравља, ни у вртићима.