Као друштво, опседнути смо тиме како деци да олакшамо живот и заборављамо да их научимо најважнијој вештини – како да буду самостални и спремни да сами о себи брину. Ускраћујемо им могућност да науче како да сами обављају неке основне задатке. Ми, као толико технолошки напредно друштво, својој деци не преносимо основну вештину – како се води конверзација.
Оптужујемо децу да су лења док, заправо, само живе у ери лакших решења коју смо им ми обезбедили. Зато је моја одлука да оспособим своју децу да могу сасвим нормално да живе и без дигиталних уређаја.
Без обзира на доба у ком живе, сви тинејџери би требало да знају:
Како треба да се рукују и поздраве кад неког сретну,
Како да се захвале,
Да направе сендвич и испрже јаја,
Да се извине,
Да започну конверзацију у мало познатом или непознатом друштву,
Да оперу судове (ручно),
Да нешто поправе а да не морају просто да замене за ново,
Како да користе чекић а да не ударе прст,
Да окаче слику,
Да се стрпе кад нешто желе и за то штеде,
Да следе упутства са рецепта за припрему јела,
Да користе мапу (папирну),
Да испеглају мајицу,
Да признају грешку,
Да брину о млађем брату или сестри,
Да воде рачуна шта једу,
Да преузму и пренесу поруку,
Да једу за столом, без икаквих уређаја,
Да поставе сто,
Да покосе траву,
Да оперу ауто,
Да затраже помоћ кад им је потребна,
Да доносе одлуке,
Да дају комплименте,
Да се пробуде на време (сами),
Да спакују кофер за пут,
Да се заузму за своје ставове и оно у шта верују,
Да обаве своја задужења без подсећања,
Да спакују поклон,
Да воде рачуна о томе кад треба да оду код фризера, зубара…
Да управљају својим временом,
Да усисају и обришу прашину,
Да замене сијалицу,
Да гледају у очи док разговарају,
Да покажу и уложе труд,
Да буду љубазни,
Да се заузму за себе и друге,
Да је важно да пешаче или се баве неком другом физичком активношћу,
Да уче,
Да буду искрени,
Да слушају,
Да се суоче с разочарењима,
Да се суоче са бесом у фрустрацијом,
Да прихвате ствари које не могу да промене и
Да науче да промене оно што могу!
Без овога, не можете пустити дете у самосталан живот.
A ko god da je ovo pisao bi trebalo da nauči da ako rečenica prelazi u drugi red, ne treba da piše veliko slovo.