Увек би ми књиге помогле да схватим како добре ствари увек остају с нама након што их проживимо, а лоше с временом разумемо, опростимо и заборавимо. Волела бих да ова књига то учини за некога.
У издању Креативног центра објављен је роман Црна птица, намењен пре свега старијим основцима, али и свим љубитељима добре приче. Написала га је Александра Јовановић, студенткиња мастер студија драматургије на Факултету драмских уметности у Београду, која је за свој поетски рад добила Награду Млади Дис. Црна птица је њен први роман, који успешно спаја елементе фантастике, хорора, психолошког романа и универзалне приче о одрастању. Илустрацију на корицама урадио је Добросав Боб Живковић.
„Роман је настао на факултету, само у форми дипломског сценарија. На препоруку професора од кога сам чула изреку ’Сваки добар сценарио је пропуштена идеја за роман’, одлучила сам да тестирам ту тврдњу. Тако се родила Црна птица. То је прича о губитку и одрастању. Говори о оном добро познатом тренутку у животу када безбрижност детињства престаје и започиње неко ново доба. Тада су деца још деца, али су ипак спознала део стварног света. Таква промена, нажалост, најчешће долази кроз неку врсту губитка. У Црној птици то је смрт јунакињиног оца, али губитак не мора увек да значи смрт. То може бити прекид пријатељства, почетак у новој школи, другом граду, развод родитеља, разочарање у пријатеља или неузвраћена љубав. У роману јунакиња мисли како јој живот никада неће бити исти и у неку руку је у праву. Оно што оснажује јесте сазнање да неки губици, иако су ненадокнадиви, никако нису и непремостиви”, истиче Александра Јовановић.
Главна јунакиња романа је дванаестогодишња девојчица Жеља, која чезне за тим да још једном сретне оца, недавно настрадалог у саобраћајној несрећи. У тој својој чежњи удаљава се све више од реалности и окреће се необичном познанику, дечаку Вуку. Он је уводи у свој свет, у којем је увек весело, шарено и топло и у којем је све могуће. Можда чак и то да поново видиш оне који више нису живи. Тај други свет је заводљив, у њему је све лако, али истовремено је и опасан. Жеља му се полако препушта, али схвата да испуњење жеље да поново види тату уједно значи и одустајање од свакодневних радости. Паметној и осетљивој девојчици биће потребно много снаге, али и помоћи оних који је воле – пре свега маме, најбољег друга Луке и пса Жилета – да изабере прави пут.
У свом првом роману за децу, смештеном у мали град и једну обичну породицу, ауторка се бави универзалним темама – како се носимо с тугом, да ли умемо да разговарамо о њој, како је испољавају деца, а како родитељи, и шта нам је заиста потребно да бисмо након губитка наставили даље. Она вешто комбинује реалистичко приповедање с фантастиком и пред очима читаоца ствара два подједнако уверљива света између којих се девојчица Жеља креће.
По ауторкином мишљењу, битно је да у књижевности за децу буду присутне озбиљне и сложене теме: „Не могу довољно да нагласим колико је важно да се говори о оваквим темама, пре свега јер су стварне, и то се неће променити давали им ми видљивост или не. Зар онда није боље да дете
зна како није само, како и други пролазе кроз нешто слично и, изнад свега, како родитељи и ближњи могу да их разумеју и подрже јер су имали тешкоће и још се боре с њима? Сматрам да је један од већих проблема у детињству, али и адолесценцији, то што се особа осети изоловано и
несхваћено, а све због мањка комуникације и разумевања. Овде је реч о губитку родитеља, мада мислим и на друге теме, попут депресије, страхова, мањка самопоуздања, поремећаја у исхрани који настају баш у том добу… Све је то страшно и први импулс је да се склонимо и мислимо
на нешто лепо. Потребна је храброст да се крене у сусрет проблему, да се он разуме и на крају савлада. Као што мислим да деца најисправније говоре, тако мислим и да су она често јача од одраслих, те да су способна да победе све што им се нађе на путу. Само треба да им верујемо.”