Reći detetu ”izvini” do pre deceniju ili dve smatralo se slabošću. Stariji od 50 će vam, ako ih pitate, verovatno reći da to nikako ne smete da radite jer će dete to iskoristiti protiv vas. Deca su se smatrala prirodno manipulativnim, a zadatak roditelja trebalo je da bude da stvori sliku nepogrešivosti.
Sa razvojem interneta reč stručnjaka mogla je da dođe do svakog doma, do svakog roditelja. Shvatili smo da je reći ”izvini” čin odgovornosti kojim pokazujemo da dete poštujemo, a ne da smo slabi. Pokazujemo da smo odrasli, zreli, racionalni, da stojimo na zemlji čvrsto.
I počeli smo deci da govorimo to ”izvini”, možda ponekad i neselektivno. A onda je potpuno drugačiji stav iznela doktorka Vanesa Lapointe, psiholog i predavač. Ona, naime, tvrdi da se svojoj deci nikada ne izvinjava ako je vikala na njih.
”Ako bi mi se dogodi da vičem na decu, nikad ne bih otišla kod njih i tražila oproštaj. Ako sam bila neoravedna ili gruba prema svom mužu, isto tako ne bih otišla i rekla ’Oprosti mi’. Razlog što mi to radimo, što za svoje greške tražimo od dece ili nama bliskih ljudi da nam oproste jeste taj što mi želimo da nas oni oslobode odgovornosti od onoga što smo uradili. Umesto toga, kao neko ko je pogrešio, jedino je ispravno da kažemo nešto poput: ’Uopšte mi se ne dopada kako sam se prema tebi ponašala. Bila sam ona džangrizava osoba koja ne želim da budem. To nije bilo u redu. Hoću da znaš da sam toga svesna i da ću dati sve od sebe da to promenim. I volim te.’” – objašnjava dr Vanesa.
Šta on, zapravo, želi da kaže?
Pa, to da je izvinjenje čin u kom mi očekujemo da druga strana prihvati naše opravdanje i da nam da oprost za ono što smo uradili. Tako ćemo se mi zasigurno osećati bolje, ali ostaje pitanje da li će se i onaj ko nam je oprostio tako osećati?
Zato je, veruje ona, jedino ispravno na sebe preuzeti odgovornost, ali ne tako što ćemo oprost tražiti, već tako što ćemo pokazati da smo svesni svoje greške i da želimo da budemo bolji.
Šta vi na to kažete?