Da li internet pravi od nas loše roditelje?

januar 16, 2015

Da li je prva stvar koju uradite ujutru kad ustanete, istovremeno i poslednja koju ste uradili sinoć pre spavanja. Ne, to nije pranje zuba. Za mnoge mame, to je provera elektronske pošte, socijalnih mreža, blogova i poruka.
roditelj
Internet može biti zabavan, možemo se družiti sa ljudima koji su daleko, možemo se obrazovati i, zarađivati koristeći ga, ali kao što bi trebalo da pratimo kako naša deca koriste internet, tako bi trebalo da preispitamo i sebe.
 
Mame su novi Internet narkomani! Mnoge mlade majke postaju zavisnice od blogova, Fejsbuka, MSN-a i virtuelnog sveta koji nudi internet. Počinju da zapostavljaju svoje obaveze, a u najekstremnijim slučajevima, zavisnice se ne kupaju, zanemaruju svoju decu, i koriste tablete koje im pomažu da ostanu budne što duže kako bi provele što više vremena na internetu.
Pronašla sam dirljivu ispovest nlade majke Jamie Bisot, koja govori o svojoj zavisnosti od Fejsbuka. Korisno je pročitati.
Da li je Fejsbuk napravio od mene lošeg roditelja?
 
Kako sam se oslobodila zavisnosti od Interneta
Prošlog novembra sam analizirala svoje aktivnosti i shvatila da provodim sate i sate na mreži: hm, dobro, ne mnogo. A onda sam shvatila da sam potrošila dragoceno vreme blogovanjem ni oko čega, tvitovanjem o svemu i svačemu i kampovanjem na Fejsbuku “povezujući se” sa prijateljima. U stvari sam zanemarila svoj stvarni život, i ozbiljno dovela u pitanje i negu i vaspitanje svoje dece, a zašto? Za malo parče virtuelne stvarnosti na ekranu računara. Kao i ostale mame na mreži, stalno sam se žalila kako nemam dovoljno vremena ni za šta, a kako bih ga i imala kad sam ga traćila u beskorisnim razmenama informacija. Za to vreme su moja deca, tužnim pogledom ispraćala svoje vršnjake na plažu i dečja igrališta. Kada su deca počela da insistiraju da ne provode vreme sa mnom već sa tatom i dekom i bakom, shvatila sam da imam ozbiljan problem.
 
Problem je, naravno, bio moj laptop – standardno smešten u mojoj dnevnoj sobi, ušuškan u prijatnom malom uglu na jednoj strani stola, odmah levo od mog mesta na sofi. Ja bih da ustanem i da kao svaka druga mama u Americi napravim deci krofne, ali umesto toga, kažem deci da se nečim zabave i onda se skrasim na Internetu sa vernom šoljicom kafe pored sebe. Ako deca postanu bučna, oštro ih upozorim da se utišaju.
 
Imam blog na kome pišem jednom nedeljno o svemu što mi padne napamet. Ali Twitter je bio taj koji je podstakao vatru. Za nekog koji voli površne misli i beznačajne događaje, Tviter je put kojim treba ići. Čitala sam sve, od udarnih vesti do toga šta je ko doručkovao, kakvu glupost izrekao, šta je obukao…A onda je došao FEJSBUK, koji je zamišljen za razmenu značajnih informacija sa prijateljima, a na koji sam ja počela da postavljam beznačajne misli još beznačajnih ljudi i mnogo beskorisnih stvari koje sam naravno, pre toga pronalazila na mreži, a koje su moji prijatelji i sami mogli da pronađu.
 
U nekom trenutku, rutina se potpuno preokrenula. Umesto nekoliko minuta za računarom ujutru, počela sam da provodim sate, a za to vreme deca su gledala crtane filmove, ili bilo šta na TV što sam prestala da kontrolišem. A i zašto bih, bili su tihi. Umesto kratkog pregleda pošte dok je večera u rerni, vreme za računarom se sve više i više produžavalo, pa sam sve češće konstatovala da nemam vremena da spremim obrok i deci počela da kupujem brzu hranu.
 
Volim da budem informisana, da čitam o tome šta drugi ljudi misle ili osećaju, i Internet je postao moj način da činim upravo to. Osim što je Internet postao gadna navika, potajno sam se osećala krivom. Pošto verujem u ideju da, ako se osećate krivim, verovatno za to postoji razlog, shvatila sam da nešto nije u redu.
 
Počela sam da analiziram dan u našoj kuči i utvrdila da je postao mnogo haotičniji i stresniji nego što je potrebno. Što je još gore, shvatila sam da je moj doprinos problemu ključan. Jednog dana sam sva raščupana trčala po stanu da uradim brdo zaostalih kućnih poslova, i onda sam shvatila da je već pet sati a ja ne da nisam počela da spremam večeru, već nisam ni znala šta ću da spremim. U isto vreme deca su, gladna i umorna, počela da jure psa oko kuhinjskog stola, nagazila sam psa, pas je počeo da ciči, ja besomučno da vičem, a deca da plaču. Potpuno ludilo.
 
Tog dana sam znala da stvari moraju da se promene. Provodila sam suviše vremena pretražujući po Internetu i jako malo vremena planirajući svoj dan i igrajući se sa decom. Tako da sam počela jasno da definišem šta treba da uradim na računaru i kada ću to da uradim. Odredila sam vreme za rad i vreme za igru, čvrsto sam se dršala plana i sve je postalo sjajno – za neko vreme.
Ali, onda će doći dan kada nije bilo mnogo toga da se uradi, a deca su zauzeta. Onda bih se ušunjala na Facebook, na kome nikada nije dosadno. Neko je nešto napisao na vašem zidu! Neko slavi svoj rođendan ove nedelje! Neko je prokomentarisao vaše fotografije! Sve je to bilo previše da bih se oduprela.
 
A onda, kao neočekivani blagoslov, moja internet konekcija je bila u prekidu. U normalnim okolnostima to bi bio razlog da pozovem provajdera i zahtevam ponovno uključenje. Umesto toga, ja sam kratkotrajno isključenje, pretvorila u pravu pauzu. Važnu poštu sam mogla da proverim na svom telefonu, ali Fejsbuk i Tviter nisu bili zabavni na taj način. Priznajem da sam malo više gledala televiziju, ali smo deca i ja počeli češće zajedno da čitamo knjige, zajedno smo kuvali, čak smo zajedno i čistili. Ponovo sam počela da šetam sa decom. Uspela sam da svoj um sa onoga što se dešava u svetu prebacim na ono što se dešava u mojoj dnevnoj sobi. Deca i ja smo ponovo bili povezani, pa je moja želja za povezivanjem na Internetu bila isuviše mala. Sada, nekoliko meseci kasnije, povremeno posetim svoju stranicu na Facebook-u, pišem članke na blogu redovno, a internet koristim samo da bih dobila neophodne informacije za svakodnevno funkcionisanje.
 
Ali naravno, ja i dalje koristim svoj računar – Moram, svi moramo naravno. Živimo u svetu u kome je neophodno dobiti brzu informaciju, ali je neophodno održati ravnotežu. Dok sam bila rob društvenih mreža svakoga dana sam bila u vezi sa puno ljudi, ali sam zanemarila najvažniju vezu – vezu sa svojom decom. Nisam savršena mama, šta god to značilo, ali osećam da je roditeljstvo najvažniji zadatak u mom životu, da to kakav sam roditelj, određuje i moju sadašnjost i moju budućnost.
(Jamie Bisot je pisac i mama dve ćerke. )
 
http://srljubica.blogspot.com/

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama