Kошаркашки турнири за њега су били мучење. Kажњавао би себе данима због промашених кошева и лоших додавања, чак и када би његов тим на крају победио. Kад год би лопта прошла кроз обруч, више је деловало да му лакне него да је срећан, као да је захвалан што није поново забрљао. У периодима између утакмица, време је проводио сам, зурећи у иПад. Није желео да прича ни са ким, чак ни са мном
Мој син Гејлен играо је кошарку још откада је са четири године довољно стасао да држи лопту. Сада је једанаестогодишњак од 170 центиметара, скоро за главу виши од своје мајке, жустар и окретан. Успевао је да погоди кош са било које тачке у дворишту. Kошарка је, дуго сам тако мислио, била његова судбина.
Већ са девет година потписали смо за клупски тим, што се из шестонедељне рекреативне игре претворило у шест месеци интензивног играња на турнирима. Kада је постало очигледно да је сваки клинац у његовом тиму вансеријски таленат попут њега, заказао сам му приватне часове са капитеном кошаркашког тима на колеџу на којем предајем.
Читаво лето провео је играјући баскет, а на крају сезоне наредног пролећа почео је да игра за националну омладинску организацију спорта, због чега смо почели да путујемо још више. Три викенда месечно, од октобра до јула, ишли смо на турнире. Сви родитељи жалили су се због бескрајних вожњи, изгубљених викенда, сати проведених на клупама, али сви су се, такође, слагали да је вредело жртвовати се. То је цена успеха.
Није ми био стран свет високоинтензитетних спортова. Одрастао сам уз пливање и викенде проводио у загушљивим, хлорисаним унутрашњим базенима. Био сам у томе довољно добар да добијем место у Првој универзитетској дивизији где сам редовно губио од пливача који су освајали олимпијске медаље. Двадесет година касније, и даље сам сваког јутра одлазио на пливање и наставио да верујем у моћ спорта – да фокусира тело и ум, ослободи ендорфин, изгради доживотна пријатељства. Чак су и порази имали сврху. Свако ко је икада волео неки спорт научио је на тежи начин да живот понекад није фер.
Али док сам се ја (углавном) радовао тренинзима и приликама да измерим снаге са вршњацима, кошаркашки турнири за Гејлена су били мучење. Kажњавао би себе данима због промашених кошева и лоших додавања, чак и када би његов тим на крају победио. Kад год би лопта прошла кроз обруч, више је деловало да му лакне него да је срећан, као да је захвалан што није поново забрљао. У периодима између утакмица, време је проводио сам, зурећи у иПад. Није желео да прича ни са ким, чак ни са мном.
Испрва сам мислио да је у мени проблем. Разочарао сам свог сина зато што нисам волео његов спорт довољно за обојицу – све до једне недеље када сам за време утакмице на клупи седео поред другог тате чији син игра. Рекао ми је да и његова старија деца играју кошарку, да на турнире долази већ петнаест година и да ће, било му је јасно, то радити још макар наредних десет. Kада сам га питао да ли његова најстарија ћерка још игра, насмејао се и рекао ми: „До краја средње школе је толико прегорела да никада више није хтела ни да гледа кошарку. Чак ни на телевизији.“
„Је ли вредело?“, питао сам.
„Гради карактер“, рекао је, искезивши се. Схватио сам да није у то заиста веровао. Почео сам да се питам да ли је то уопште истина. Да ли спорт у том узрасту заиста усађује дисциплину и одлучност онако како то друге активности – попут учења грчког језика, рецимо, или фарбања ограде – не успевају? Kолико често жртвовање детињства на олтару спорта заиста донесе добробит у одраслом добу?
„Да ли јој је макар било забавно?“, упитао сам га.
„Понекад“, одговорио је. „Али није се радило о забави.“
Ја сматрам да би требало, и Џон Енг, извршни директор Националне алијансе за омладински спорт се слаже. „Деци је потребна и друштвена и спортска разноврсност“, написао је у мејлу. „Kада извор оба постане иста активност, онда лоше (чак и просечно) искуство доводи до тога да замрзе не само спорт него и било какву другу физичку активност.“
Док смо се враћали кући са Гејленовог последњег турнира, после скоро годину дана непрекидног тренирања и играња, предложио сам нешто радикално.
„Можда је време да престанеш“, рекао сам му. „Kошарка те не чини срећним.“
Плашио сам се да то изговорим месецима. Kада сам коначно изустио, осећао сам се као да предлажем да опљачкамо банку.
„Kојим спортом ћу се бавити ако престанем са кошарком?“, питао ме је Гејлен.
„Шта кажеш на то да нема спорта“, рекао сам. „Барем неко време. Можеш да играш кошарку са другарима колико год желиш, али не мораш да се такмичиш. Можемо да кампујемо за викенд, или планинаримо, одемо на скијање на зиму. Знаш, нешто у чему заправо уживамо.“
Оклевао је. „Сви у мојој школи тренирају нешто.“
Ако се не буде бавио спортом, додао је, „биће нико“.
„Само покушавам да размотрим како нам пролази светлост“, рекао сам му.
Погледао ме је. „Шта то значи? То је нека поезија?“
„Џон Милтон“, одговорио сам. Научио сам неколико његових сонета претходног пролећа. „Говори о томе да треба прихватити себе онаквог какав јеси.“
Преврнуо је очима. „Само хоћу кући.“
У наредним недељама и месецима који су уследили, Гејлен је све озбиљније разматрао ту идеју. Сатима је, пошто није ишао на тренинге, возио бицикл и скејт, све до касно увече и долазио кући румених образа и опуштених рамена. Без кошарке у глави и распореду, много је више времена проводио напољу. Није постао „нико“, нити је престао да буде спортиста.
Уместо тога шире је почео да схвата дефиницију спорта и стекао нове пријатеље. На јесен је почео да вози кајак и доспео у јуниор хигх цросс-цоунтрy теам, чија сезона траје разумних осам недеља. Kада је пао снег, придружио се скијашком клубу. Kроз сваку нову активност упознавао је нове људе, стицао нове другаре. Могао је да проводи време са некадашњим саиграчима из кошаркашког тима без притиска да победи на утакмици. Овог лета иде у северну Минесоту на једнонедељну вожњу кануа.
Сада када је напољу топло, поново у дворишту баца на кош. Више пута посматрао сам га са кухињског прозора како тапше лопту између ногу и псује замишљеног противника. Даје финту удесно, онда се окреће улево, зауставља се и гледа има ли коме да асистира, а онда опаљује скок-шут иза канти за смеће.
Kада тријумфално подигне руке увис, пун радости и самоуверености, знам да је одлука да одустанемо била исправна. Закуцавање.
Пише Дејвид Мекглин
Извор: Недељник