Поштована Виолета,
Слободна сам да Вам се обратим овим писмом. Видела сам Вашу објаву, па Вам на њу одмах одговарам. (…) Веома ми се допадају Ваше књиге „Језичких цртица“. Зато мислим да сте баш Ви особа која ми може одговорити на нека од језичких питања која ме муче.
Унапред сам Вам захвална!
Увек Ваша
А. Митровић Марић
Да ли бисте ово писмо сматрали непристојним да је написано овако?
Поштована Виолета,
Слободна сам да вам се обратим овим писмом. Видела сам вашу објаву, па вам на њу одмах одговарам. (…) Веома ми се допадају ваше књиге „Језичких цртица“. Зато мислим да сте баш ви особа која ми може одговорити на нека од језичких питања која ме муче.
Унапред сам вам захвална!
Увек ваша
А. Митровић Марић
Ја, особа којој је ово писамце упућено, не бих се никад увредила да ми је госпођа Митровић Марић писала ви, вам и ваш малим словом. Самим тим што ми се обратила с ви (Ви), указала ми је поштовање. Додатно нарочито истицање заменице ВИ писањем великим почетним словом чини ми се потпуно непотребним, чак и анахроничним у XXI веку.
А каква је историја тог ви/Ви? Још у „Правопису српскохрватског књижевног језика“ Александра Белића из 1950. године пише: „У обичај је ушло да се речи из почасти употребљене у непосредном обраћању пишу великим словом: Ви, Ваш, Твој (у писмима), иначе ви, ваш, твој“. (Шта ли је проф. Белић мислио оним „иначе ви, ваш…“?)
Правопис из 1960, који је важио све до овог садашњег, налаже: „Уобичајено је да се појединци у личном обраћању ословљавају са Ви. Ову заменицу онда, као и присвојну Ваш, пишемо великим словом“.
Митар Пешикан, аутор важећег „Правописа српскога језика“ Матице српске, пише у првом издању (из 1993): „У пословној преписци практично редовно се пише Ви, Ваш (за једну особу), и нема разлога да се оспорава тај обичај. Слично се може рећи и за приватну преписку, с тим додатком да није никаква грешка ни када се пише ви, ваш“. (Дакле – није никаква грешка писати и ви и ваш!)
Тако је др Митар Пешикан још пре 27 година потврдио да није ништа страшно ако вам се неко написмено обрати с ви у приватном писму или поруци.
У последњој верзији тог истог Правописа (на којем пише да је Митар Пешикан аутор, а да су ту потписани и Јован Јерковић и Мато Пижурица, као и у 1. издању) стоји:
„У пословној и службеној преписци уобичајено је писање великим словом Ви, Ваш за једну особу… Ако се обраћамо већем броју лица, установи и сл., ви и ваш се пише малим словом… У уметничким текстовима куртоазна употреба великог слова зависи од стилске улоге коју јој сам писац одреди итд.“
У истој књизи, у Речнику, јасно стоји:
ви, ваш, за више особа и установу и сл.; за једну особу Ви, Ваш и ви, ваш. (Значи, и ви и ваш је у реду.)
Као што видите, не мора нам нико писати Ви/Вам/Ваш да бисмо се осетили поштованим, нити је неправилно ако напише ви/вам/ваш.
Довољно је и ви и ваш да бисмо добили изразе особитог поштовања. Бар мени!
Аутор: Виолета Бабић, лектор у Креативном центру и аутор три збирке језичких цртица, као и Књиге за сваку девојчицу и Књиге за сваког дечака.
