Наиме, у свету је одавно прихваћена пракса да деци са неким физичким потешкоћама попут кретања буде додељен лични пратилац који би им помагао у обављању свакодневних задатака.
У Италији, на пример, систем је уређен тако да у школама постоје специјализовани наставници, који у редовном одељењу раде заједно са редовним наставником.
У Србији, право детета на додатну подршку регулисано је Правилником о додатној образовној, здравственој и социјалној подршци детету и ученику који су заједно донели министри просвете, здравља и рада и социјалне заштите.
У пракси то изгледа тако да постоји комисија са представницима сва три система која у сарадњи са родитељима и установама предлажу додатну подршку која је потребна детету.
Они се воде класификацијом по којој три групе деце имају потребу за додатном подршком.
То су, дакле, деца са сметњама у развоју и инвалидитетом, деца са тешкоћама у учењу и деца из социјално-економски угрожених средина.
На питање да ли у ту класификацију спадају и деца без физичких сметњи али са проблематичним понашањем, нема јасног одговора.
Из Министарства просвете, науке и технолошког развоја кажу да они у сваком појединачном случају процењују да ли је детету потребна додатна подршка и у складу за мишљењем и закључцима доносе одлуку.
„Потребе сваког ученика за додатном подршком процењује најпре Стручни тим за инклузивно образовање на нивоу предсколске установе или школе, а ако су потребне додатне подршке из осталих система, процену ради комисија, која на основу Правилника, даје мишљење о потребној додатној образовној, здравственој или социјалној подршци за свако дете“, наводе из Министарства.
Да ли би лични пратиоци користили деци са проблематичним понашањем или би их можда још више изоловали од друге деце, није сигуран ни професор Факултета за специјалну едукацију и рехабилитацију Бранислав Бројчин.
Сматра да би инклузија постала бесмислена ако би лични пратилац на неки начин одвајао ученика од друге деце.
„Некој деци су они неопходни и то уопште није спорно, али треба имати у виду да они могу ограничавати дететов контакт са околином. Ако се друга деца обраћају том детету преко асистента или чак ако им се наставници обраћају преко асистента док задају задатке, онда они праве зид око детета и социјалну изолацију и онда се поставља питање чему инклузија ако дете остаје изоловано“, оцењује Бројчин.
Њихова примарна улога је, каже, да помогну деци са физичким сметњама у обављању свакодневних активности, као што је пењање уз степенице, да му спакују или распакују књиге, да му помогну ако има проблема у храњењу, али никако да они нечему уче дете.
Шта би и да ли би уопште лични пратилац могао да помогне детету које испољава проблематична понашања, Бројчин каже, није сигуран.
„Ја не видим шта би он могао да уради. Он нема компетенције да спречи нека проблематична понашања, а да физички спутава дете, то није прихватљиво. Не видим сврху сем у случају да тим који се бави тим дететом, формира програм па да се онда лични пратилац придржава смерница „, објашњава професор Факултета за специјалну едукацију и рехабилитацију.
Систем у Србији овакав какав је није лоше уређен, каже, а идеална ситуација, према његовом мишљењу, била би формирање тима који би установио проблем који постоји у функционисању неког одељења.
„Савремени поглед на ту проблематику не види дете као проблем, већ се бави тиме како да се проблем реши и како да се помогне том одељењу и тој деци и тим родитељима“, рекао је Бројчин.