Када се присетимо прошлости и емисија које су красиле наше детињство, можемо да закључимо да су то били едукативни садржаји, примерен разговор и вокабулар за узраст за који се емитује, и да се сви мање-више с радошћу сећамо тих садржаја уз које смо одрасли, сетни и срећни што смо имали прилику да будемо део тог времена и тих вредности.
А шта имамо данас? Данас имамо прилику да видимо да су се вредности које се промовишу, јавно и преко медијских садржаја и других канала преноса информација урушиле и да је дошло до замене теза. Некад је било јавно и институционално осуђивано недело које су појединац или група урадили, тако, да се то касније слабије понављало, јер су казне биле учинковите, а и такве појаве и друштвено осуђиване. Данас на сцени имамо промоцију садржаја која не пролазе никакву проверу и цензуру, па стога све чешће можемо да чујемо од суграђана да се садржаји који одишу вулгаризмом, простотом, јавним проституисањем све више популаризују и прелазе у друштвено-прихватљива, скоро пожељна понашања.
Када узмемо у обзир гледаност појединих садржаја, попут популарних реагионлних јутјубера, за које се у више наврата тражило да не буду јавно доступни, а да они при томе имају невероватних 2 милиона пратилаца, можемо да кажемо да смо негде прилично погрешили. И тако ће бити све док садржаји попут овог и разних фарми, задруга и других, сличних инфлуенсера, чине нашу свакондевицу. Застрашујуће је колико људи прати и редовно гледа ове упитне садржаје у којим се јавно промовише насиље, проституција, криминал, особе које су на основу убиства, крађе, проституције постале „популарне“. Још је страшније кад знамо да један велики део пратилаца чине ДЕЦА. И да силоватељи стају пред камере и описују шта раде и како пролазе њихове жртве уколико пристану, а шта уколико се буду опирале…
Да ли су заказали родитељи или држава или васпитно-образовне институције или сви подједнако? Да ли можемо ограничити неадекватан садржај? Можемо. Да ли можемо друштвено и институционално осудити и казнити за неко недело? Можемо, само у случају да смо сви једнаки пред законом, без изузетака и потезања ,,веза“, те тако пошаљемо поруку да се недело сваком исто третира, а не неком да, а неком не. Да ли су школе немоћне? Нису, али су једна карика у овом ланцу, чија учинковитост може да буде знатна само ако су сви фактори од побројаних фукнционални.
Аутор: мр сц. Едина Осмић-Шадић, психотерапеут у супервизији