Tokom detinjstva, mnoga deca u svojoj mašti stvaraju imaginarne svetove i izmišljene prijatelje. U većini slučajeva, ovo je zdrav i kreativan način detetove igre. Za roditelje, ipak, često predstavlja brigu: da li je ovakvo ponašanje normalno ili ukazuje na probleme sa mentalnim zdravljem deteta? Psiholog i psihoterapeut Nikolina Milosavljević kaže da je takav način igre u većini slučajeva normalan i koristan za razvoj deteta. U našem razgovoru, Nikolina objašnjava fenomen zamišljenog prijatelja i savetuje roditelje kako da razlikuju normalnu, maštovitu igru dece od situacija kada bi trebalo da se obrate stručnjaku.
Koji su mogući razlozi zbog kojih dete razvija zamišljenog prijatelja?
Mnoge studije na ovu temu govore u prilog tome da je to jedna normalna razvojna faza velikog broja dece. U jednom istraživanju došlo se do podatka da je čak 65% dece do 7 godina u nekom trenutku u svom životu imalo zamišljenog prijatelja, dok skoro trećina dece uzrasta od 5 do 12 godina takođe može imati zamišljenog prijatelja.
Ti „prijatelji“ mogu biti u različitim oblicima: pravi ljudi, neki junaci iz knjiga/crtaća, neka životinja i sl. Zapravo, većina formi zamišljenog prijatelja je zdrav način detetove igre i upoznavanje sveta. Deca kroz „razgovor“ s njima (iako roditelji to vide kao monolog) sklapa sliku o svetu u kome živi, razvija određene socijalne veštine, kreativnost i psihološku otpornost.
Postoje i situacije kada je zamišljeni prijatelj strašan i zao, ali suštinski ni to, u većini situacija, ne predstavlja patologiju. Može se, čak, tumačiti i kao „eksternalizacija” nekih agresivnih impulsa, koje ima svako dete u sebi. Kada dete eksternalizuje svoje unutrašnje neprijatne impulse, zapravo pomaže sebi da ih sagleda „iz ptičje perspektive”, eksperimentiše kroz igru s njima i kroz to ih prihvata kao deo sebe i integriše u svoju ličnost, kao važan aspekt razvoja ličnosti.
U nekim situacijama zamišljen prijatelj se javi kod deteta kada ono prolazi određene promene u životu (na primer, dobio je mlađeg brata/sestru, preseljenje, nova sredina, novi kolektiv i sl.) i taj prijatelj mu može pomoći da se navikne na novonastalu situaciju.
Kako roditelji mogu razlikovati normalnu, maštovitu igru deteta od situacije kada treba da postoji zabrinutost zbog zamišljenog prijatelja?
Ukoliko dete ima samo zamišljenog prijatelja, ali nema promene raspoloženja, niti neuobičajene emocionalne razdražljivosti i uznemirenosti, vrlo verovatno to nije patološki. Drugim rečima, roditelj treba da se obrati stručnjaku ako primeti da se detetovo emocionalno i socijalno stanje promenilo u negativnom kontekstu, pa ono ima učestale emocionalne izlive, uznemireno je, možda ima lošiji apetit ili san, pokazuje poteškoće u prilagođavanju socijalnoj sredini i sl. Ali samo imati zamišljenog prijatelja, ne predstavlja jasan znak bilo kakve patologije.
Kako roditelji mogu pristupiti razgovoru sa detetom o njihovom zamišljenom prijatelju bez stvaranja osećaja stida ili krivice kod deteta?
Roditelj treba da prihvati tog prijatelja kao da je stvaran. Čak razgovor sa zamišljenim prijateljem može pomoći roditelju da sazna više o svom detetu i proceni čemu zamišljen prijatelj uči dete. Takođe, roditelj može da postavi tanjir i čašu sa sokom tamo gde će zamišljen prijatelj sedeti.
Kada je potrebno potražiti stručnu pomoć ako roditelji primećuju da dete previše vremena provodi sa zamišljenim prijateljem i zanemaruje stvarne socijalne interakcije?
U većini situacija zamišljeni prijatelj je bezazlena pojava kod deteta. Međutim, vrlo je važno da roditelj prati svoje dete i da uključi svoju intuiciju. Ukoliko primeti bilo kakve druge promene u detetovom funkcionisanju koje mogu da ga zabrinu, uvek je korisno posavetovati se stručnjakom.
Kako roditelji mogu podsticati detetovu maštu i kreativnost na način koji podržava njihov zdrav emocionalni i socijalni razvoj?
Najvažnije što roditelji treba da obezbede detetu, pored zadovoljenja osnovnih potreba, jeste prostor i vreme za slobodnu igru. Kroz slobodnu igru dete razvija maštu, kreativnost, veštine socijalne i emocionalne regulacije. Još bolje je ukoliko se i roditelj uključi u tu slobodnu igru, tako što će dopustiti detetu da vodi svoju igru.