Kada sam kao mlada majka čula da su sva ona pomagala koja kupujemo „za decu“ – kolica, šetalice, dubak, ogradice, cucle… – u stvari pomagala za roditelje, ozbiljno sam se zamislila, a onda shvatila da to zaista jeste istina.
Da li su kolica praktična i nekada zaista neophodna? Jesu. Ali ne kupujemo ih zato što ih je tek rođeno dete željno, već zato što ona nama olakšavaju svakodnevno funkcionisanje. Da se beba pita, ona bi 24/7 bila sklupčana u majčinom naručju, najbliže onome što je podseća na okruženje u kojem je donedavno boravila.
Isto se odnosi i na sve ostalo – ogradice, cucle, hodalice… sve mi to kupujemo u nadi da ćemo sebi pomoći da izguramo dan, a ne zato što detetu to treba. Apsolutno mu ne treba, šta više, dokazano, što manje takvih pomagala, rezultira zadovoljnijim detetom, jer okruženje onda mora aktivno njime da se bavi!
I veoma je važno osvestiti takve stvari i nazvati ih pravim imenom. To ne znači da ne kupujemo više kolica i sve što nam olakšava svakodnevicu, ali znači da ne preterujemo u tome i da shvatimo da su to samo privremena i kratkotrajna rešenja i da detetu ništa nije neophodnije od nas samih.
Slično je sa korišćenjem tehnologije i njenom (zlo)upotrebom.
Zatrpani smo dokazima koliko je uticaj digitalnih uređaja na dečji razvoj štetan, posebno u najranijem razvojnom dobu, a opet u okruženju gotovo svako dete vidimo sa mobilnim telefonom u rukama – bilo ono u restoranu, kolicima ili gde god. O njihovoj prekomernoj upotrebi u kasnijem dobu da i ne govorimo.
Vrlo je važno da kažem da ovo pišem upravo iz pozicije nekoga ko je prošao isto.
Kada nam je starije dete imalo godinu dana, iz porodične kuće i zajedničkog domaćinstva počeli smo da živimo samostalno, kao mala tročlana porodica. U želji da pre svega ispunim sopstvene standarde o tome šta žena, majka, supruga mora da postigne u toku dana, ali i standarde okoline, najlakše mi je bilo da detetu dam tablet na „samo 20 minuta“ dok naribam kupatilo. Nakon ribanja, on bi i dalje bio miran, odnosno opčinjen, a ja bih to vreme iskoristila i da pristavim ručak, raširim veš… dvadesetak minuta vrlo lako je prelazilo u sat, pa nekada i više.
U momentu kada je on počeo da progovara i engleski i srpski kao da je to jedan jezik, a engleski sa izgovorom i naglaskom kao da mu je maternji, shvatila sam da nešto nije u redu.
Tada sam vrlo jasno osvestila koliko je važno upotrebu ekrana svesti na minimum, ali sam takođe često i pokleknula sve pod nekim skrivenim izgovorom kako su oni, eto, srećni dok gledaju taj neki sadržaj i kako im je ne znam šta uskraćeno ako im to potpuno ograničimo.
Sve se promenilo onog momenta kad sam shvatila da su, kao i druga pomagala, isto tako i telefon, igrica i tablet, u stvari laka i brza pomoć za roditelje.
Dete traži našu pažnju, a mi trenutno mislimo da nam je nešto drugo važnije? Daš mu telefon.
Dete se ne ponaša u skladu sa našim očekivanjima? Daš mu telefon.
Dete želi da radite nešto zajedno, a trenutno nemaš vremena? Daš mu telefon.
Detetu je dosadno? Daš mu telefon.
Shvatate? Mi u tim momentima „rešavamo“ zapravo ono što nas muči, sebi olakšavamo.
Tog momenta kada sam uvidela da u stvari ja potežem za tim brzim rešenjem kada je meni roditeljstvo izazov, ili u momentu mislim da mi je nešto preče, tada sam shvatila da mi sebe treba da odviknemo od detetovog gledanja u ekran.
Nije bilo lako, ali istrajavanje od samo nekoliko nedelja rezultiralo je time da deca umeju samostalno da se zabave, da se druže, da više razgovaramo, da zajednički učestvujemo u svim porodičnim aktivnostima, da, generalno, uvidimo svi koliko je realan život „življi“ od virtuelnog.
Deca su sada školarci, na raspustu smeju da igraju igrice po pola sata dnevno, a tokom školske godine nikako. Vrlo važno nam je bilo da shvate da to nije kazna već da smo mi pogrešili što ranije nismo ograničavali upotrebu istih, odnosno nismo bili konzistentni u svojim ograničenjima jer su vrlo lako izmicala kontroli.
Jedne večeri vozili smo se kući iz susednog mesta i mlađi sin je pomenuo neku igricu, a stariji mu je objasnio: – Molim te, seti se da ne igramo više te igrice, i to ne zato što smo kažnjeni, već zato što nas one totalno obuzmu i ništa nam drugo više ne bude važno.
I tada sam znala da istrajavamo u nečemu što zaista jeste vredno istrajavanja.
Autor: Ivana Nikić, komunikolog, novinar, mama i Brainobrain i Thinker Labs franšizer i edukator iz Inđije