Sigurni smo da ste svi slušali svoje bake i deke ili možda čak i roditelje kako pričaju o vremenima kada su ih učitelji terali da, za nestašluke, kleče na kukuruzu ili ih udarali prutićem po rukama. Užasno, zar ne? Apsolutno. Ovo nije i ne može biti ispravan način na koji se deca vaspitavaju.
Ali, čini se da smo sada otišli u drugu krajnost koja preti da postane podjednako loša.
Deci se previše dopušta kod kuće
U poslednjih nekoliko decenija granica između deteta i roditelja je postala prilično zamagljena. Štaviše, često su deca ta koja odlučuju šta se jede za večeru, kada se ide u krevet i koliko ostaju za kompjuterom.
Nedostatak autoriteta roditelja je glavni razlog za promenu ponašanja dece u odnosu na prethodne generacije. Deca će testirati granice i pomerati ih dokle god ne naiđu na zabranu, kaznu ili sankcije. Kakve crne sankcije?!
Neki od njih u školu kreću sa groznim manirima, sebičnim stavom i neprikladnim socijalnim ponašanjem. Nastavnicima su ruke vezane. Ne smeju da podignu glas, lupe dlanom o dlan, a kamoli da smire situaciju tako što će da udalje dete sa časa dok se malo ne pribere.
Nastavnici su nastavno osoblje, a ne žrtveni jarci
Agresivna deca često nose model ponašanja od kuće i može se desiti da budu agresivna prema drugarima. I onda, kada nastavnik reaguje kako bi to sprečio, to isto dete postane agresivno i prema njemu. Sledeći korak je pozivanje roditelja na razgovor. A roditelji najčešće – štite decu, verovatno svesni svoje krivice. Jer, ako priznaju da je dete agresivno, da se loše ponaša, priznali bi i svoj poraz. Zato će radije reći nešto poput “a zašto vama uvek smeta samo moje dete”, “jesu svi drugi dobri osim njega” ili “a možda ga je taj i taj provocirao”?
Roditelji danas najčešće kreću u školu da „pokažu svog Boga“ nastavniku umesto da se zamisle:
– da li njihovo dete objektivno vidi stvari,
– da li ima neku odgovornost u tome što se desilo
– i da li ih je možda malo „lagilo“.
Direktor kasnije takođe može da prigovori nastavniku zašto nije probao drugi metod da dovede dete u red. Za loše ponašanje obično je kriv nastavnik, retko učenik. On je dete, on ne zna, a ti treba da mu pružiš dobar primer svojim ponašanjem i autoritetom.
Niti su nastavnici savršeni, niti je njihov uticaj na okruženje mali. Ali deca treba da budu odgovorna za svoje postupke, a nastavnici ne mogu da izađu na kraj sa lošim ponašanjem đaka. Potrebna im je pomoć nadležnih i roditelja.
Manjak posledica
Posledice su neophodne kako bi okruženje u kome je dete bilo sigurno i dobro struktuirano. Posledice zvuče negativno, ali one su deo većeg sistema koji štiti dete. Jer, znamo i sami da može da se desi da nakon što dete opsuje, preti ili baca stvari po učionici, ono na kraju ne snosi nikakve posledice za svoje ponašanje.
Potrebno je napraviti ozbiljne promene
Đacima su neophodne posledice kako bi ih oblikovale i naučile da se ponašaju na pravi način. Bez konsekvenci njihovo ponašanje će samo nastaviti da biva sve gore.
U članku „Ali oni su ljuti na mene: Zašto su deci potrebna pravila i posledice“, Kejtlin Alkamo, terapetut iz Merilenda kaže:
„Deci su potrebna pravila i granice upravo da bi mogli da ih testiraju, ali i da se osećaju zaštićeno. Kada kreiramo strukturu i imamo predvidljive odgovore, pomažemo deci da nauče samoregulaciju.“
Dakle, ako hoćete dobru decu koja će da izrastu u zrele socijalne ljude i ako zaista hoćete da obrazovanje bude bitno u ovoj državi, pomozite nastavnicima da uvedu disciplinu. Dajte i njima neka prava, a ne samo dužnosti.
Maria Milojković