Дан студената обележава се у знак сећања на велике демонстрације против јачања фашизма које су студенти у Београду организовали 4. априла 1936. године. Дакле, то је било пре тачно 90 година. Али иза овог датума стоји и једна дубоко људска прича — прича о младићу који је, у тренутку који је трајао свега неколико секунди, одлучио да заштити свог друга.
Жарко Мариновић — човек иза датума
Жарко Мариновић био је сиромашни студент из села Очинићи близу Цетиња у Црној Гори. Још у деветој години остао је сироче, и читав живот му је пролазио у борби са сиромаштвом и великој жељи да се, и поред свих недаћа и немаштине, ипак школује и заврши Правни факултет.
Четвртог априла, испред зграде Патолошког института Медицинског факултета, Жарко је притрчао да одбрани свог колегу Јована Шћепановића од напада. Убијен је ножем у леђа. Умро је онако како је живео — окренут ка другима.
Вест о његовој погибији одјекнула је широм Београдског универзитета, а власти су покушале да догађај брзо заташкају. Жарко је већ сутрадан, рано ујутру, сахрањен на Новом гробљу. Упркос свему, на гробљу се тог јутра окупило неколико хиљада студената. Није било могуће ућуткати оно што је он представљао.
Шта су студенти изборили
Априлски штрајк 1936. године није био само гест побуне — био је организована борба са јасним захтевима. Штрајк је резултирао повлачењем одлуке о увођењу полиције на Универзитет, сменом ректора и бирањем новог. Студенти су победили. И то је важно запамтити: није била у питању узалудна жртва, већ борба која је донела конкретне промене.
Универзитетски одбор Савеза студената Београда донео је 2. априла 1959. године одлуку да се 4. април прогласи Даном студената, а прва прослава одржана је 1960. године.
Младост није само узраст — она је став
Студенти су, кроз историју, били посебна врста гласника. Нису говорили само у своје име — говорили су у име друштва које још није пронашло речи за оно што осећа. Имали су оно што зрелост понекад изгуби: способност да се запрепасте неправдом, да не прихвате као нормалност оно што нормално није.
У томе лежи вредност младих која превазилази сваки политички тренутак и сваки век. Свако друштво које улаже у образовање и слуша своје студенте, улаже заправо у своју способност да се мења и поправља. А свако друштво које затвори уши пред младим гласовима, затвара и прозоре кроз које улази свеж ваздух.
Данас, 4. априла 2026.
Деведесет година након погибије Жарка Мариновића, студентски протести у Србији трају већ 16 месеци трајања. Много тога се променило од 1936. — али способност младих људи да устану и питају зашто остала је иста. Та непокорност интелекта и савести није наследна мана омладине, већ њена највећа вредност.
Дан студената није празник лагодности. То је дан сећања на то да је знање увек било више од испита и индекса — да је увек носило и одговорност према заједници у којој живимо.
Срећан Дан студената свима који уче, питају и не одустају.