Православни верници данас прослављају празник који симболизује чврсте породичне везе, слогу, заједништво. Реч је о празнику Оци. Обележава се у недељу пре Божића, а тог дана деца канапом, марамом или нечим сличним везују оца за кревет, ногу од стола или столице. Отац, да би се ослободио, децу дарује. Некада су ти дарови били воће или комад гардеробе, а данас су то обично слаткиши, играчке или књига.
Према традиционалном схватању, глави куће некако није приличило да дуго буде у тако немоћној позицији, односно везан. Очеви би данима унапред сакривали све конопце како их деца не би исекла, а деца би покушавала да их набаве, како би припремљено дочекала празник. Најсигурније је било ухватити оца на спавању, а везани отац би по буђење “љут” поделио поклоне како би га што пре ослободили.
Деца данас не везују само своје очеве већ све мушке укућане који живе с њима или дођу у госте (под условом да су и они очеви, односно да имају децу). И они се, даровањем деце, „дреше“.
Некада давно, на Очеве су се делили поклони и помоћ и сиротињи. Богати људи су тога дана давали издашне јавне поклоне, јер је и то био начин исказивања престижа у друштву. Купили би нову и лепу одећу за неколико десетина малишана, поделили то деци и обавезно се фотографисали. Те су слике објављиване по новинама, „као пример за углед другима“.
Иначе, у неким местима у Србији важи обичај да на данашњи дан богат породични ручак треба да спреми управо – отац.