Данас: Сумња у податке о броју заражених ученика

Податак да је у Србији заражено само 39 основаца и 52 средњошколца, те да је половина од укупног броја ковид позитивних ђака из престоничких школа, далеко је од истине.

Foto: Canva

Као разлог раскорака званичне статистике и стварне ситуације на терену саговорници Данаса наводе чињеницу да се деца и млади ређе тестирају јер углавном имају благе форме болести. Синдикати сумњају да директори школа пријављују тачне податке, а посебно им „боде“ очи што Кризни штаб не саопштава колико је заражених наставника.

– У друштву у којем смо били сведоци слављења победе над короном није неочекивано да сада присуствујемо околностима у којима треба да докажемо да је наш образовни систем најбољи, најсналажљивији и најуспешнији, а каква је веза те тврдње с реалношћу, о томе се очигледно не прича – каже за Данас Весна Војводић Митровић, из Гранског синдиката просветних радника Србије „Независност“.

Сумњу у званичну статистику износи и епидемиолог Зоран Радовановић.

– Родитељи се жале да је тешко младу особу тестирати, кажу да се муче, да иду од једне од друге здравствене установе и добијају контрадикторне информације тако да заражене деце сигурно има много више него што показују званични подаци. Код деце су симптоми углавном благи и сигурно је да и због тога промакне. Лично сам против да се, ако не мора, школе затворе. А ако већ мора да дође до обуставе наставе, то треба да буде циљано у установама и насељима где је ситуација драматична – каже за Данас Радовановић.

Он напомиње да је образовање много трпело од 15. марта и да је губитак у знању огроман.

– Колико год добро организовали онлајн наставу, недостаје директни контакт са наставником, башка што би због социјализације било добро да деца иду у школу. И у западној Европи је став да се, ако не мора, не обуставља настава у школи. Деца су мање значајан резервоар заразе, а имајући у виду ненадокнадив губитак у образовању, гледа се да школе колико год је могуће наставе да раде – истиче Радовановић.

Да је повољна епидемиолошка слика у школама нереална слаже се и Весна Војводић Митровић, која одговорност за такво стање делом пребацује на директоре школа.

Директори су обавезни да објективно извештавају о ситуацији у својој школи, али су, сматра Војводић Митровић, итекако свесни чињенице да могу бити санкционисани или процењени као неодговорни у околностима у којима они не могу бити одговорни за све елементе здравствене заштите својих ученика.

Поготово кад је реч о средњошколцима.

– Јер чак и кад у школама имате обезбеђену хигијенско-здравствену заштиту, не можете бити сигурни да ученик који мења два, три превоза, није био ни у каквом ризику. Зато многи директори суптилно покушавају да избегну крајње објективно приказивање ситуације у својој школи, јер мисле да ће од министра просвете добити неку врсту епитета неодговорног руководиоца који није поступио у складу са препорукама и обавезама. Мислим да ту лежи чвориште проблема што ми у образовном систему не располажемо прецизним информацијама шта се на терену дешава – сматра Војводић Митровић.

На питање зашто су три синдиката тражила продужење распуста уместо преласка на онлајн наставу, ако сматрају да је епидемиолошка ситуација у школама забрињавајућа, она каже да је та идеја потекла из досадашњег искуства када је због грипа продужаван зимски распуст.

– Мислим да је тај предлог био резултат процене председника синдиката да је продужетак распуста најмање болна варијанта да се превазиђе удар на наше здравље. У марту је одлука била да се школе затворе, а број потврђених случајева заразе вирусом корона је био десетоструко нижи – истиче Војводић Митровић.

С друге стране, др Радовановић објашњава зашто не треба правити аналогију између грипа и ковида.

– Грип је сасвим друга болест. Када престане школа, било због распуста или се донесе одлука да се вештачки направи распуст, одједном се учесталост грипа смањује, зато што су деца популациона група која се најчешће заражава и најчешће преноси заразу на остале узрасте. Али код короне се деца теже заражавају, а кад се заразе мање расејавају клице од одраслих, тако да је епидемиолошки гледано, улога деце у расејавању клица много већа код грипа него код ковида – указује Радовановић.

Иако су, према најновијим упутствима, школе обавезне да на дневном нивоу извештавају школске управе о броју заражених, приметно је да Кризни штаб до сада није износио податке колико је оболелих наставника. У школама сведоче да је све теже организовати замене, а у групама на друштвеним мрежама које окупљају просветне раднике константно се износи захтев да се пређе на онлајн рад.

– То што наставници и ненаставно особље у школама нису издвојени у статистици није последица чињенице да неко за то није заинтересован, већ напротив да би се умањио могући одговор јавности неком врстом незадовољства или појачане узнемирености. Због тога се сви ти подаци сливају у укупан број грађана, а ми на терену видимо колико је наставника који одсуствују с посла. Није тешко проверити колико је наставника оболело од корона вируса јер смо се изборили током пандемије да запослени који су на боловању због ковида 19 примају плату у пуном износу. Али, ако смо стигли дотле да нека унутрашња контрола проверава јесу ли директори признали колико у њиховим школама недостаје наставника, како се довијају са заменама и како се организује образовно-васпитни процес, онда је то показатељ да систем није добро постављен – сматра Весна Војводић Митровић.

Ко броји наставнике?

Реагујући на званичне податке о броју заражених ђака које је пратила оцена премијерке Ане Брнабић да су школе „најбезбеднија места“, из Уније синдиката просветних радника су поручили да наставници нису ни поменути „да би романтичан однос према тренутној ситуацији био комплетан“.

„Другим речима, безбедно је зато што појма немамо шта се у школама дешава! Колико је запослених заражено и на боловању због коронавируса, колико је у изолацији… ову власт, чули смо, ни најмање не занима. Упркос томе што школе попуњавају упитнике и табеле, нико се бројкама не бави, а свакако их нико не анализира. О заменама одсутних да и не говоримо јер их је немогуће наћи, чак и у уобичајеним здравственим околностима. Дакле, у Србији се запослени у школама не цене, слабо плаћају, а у епидемији се и не броје“, истичу у Унији.