Добри родитељи искористе сваку прилику када је дете узнемирено да одреагују као добри емоционални учитељи. Они осећања своје деце схватају веома озбиљно и увек настоје да тачно разумеју шта је повредило или узнемирило њихово дете.
Психолог са Харварда Данијел Големан написао је књигу „Емоционална интелигенција”, која већ 20 година важи за једног од најбољих психолошких бестселера.
Проучавајући животни пут и успех 49 студената са Харварда до њихових средњих година, истраживачи су установили да академци са високим коефицијентом интелигенције и најбољим резултатима тестова на колеџу, нису били посебно успешни у животу у поређењу са њиховим вршњацима са лошијим факултетским успехом – нити у погледу плате, нити у продуктивности или положају у струци. А нису имали ни више среће у пријатељствима, породицама или љубавним везама. Другим речима, академска интелигенција није их суштински припремила за животне проблеме и стресове, а студентима које је школа оценила „петицом” живот често даје „јединицу”.
Полазећи од тезе да је велики део човековог успеха у животу и друштву одређен факторима који немају никакве везе са интелигенцијом – почев од друштвеног статуса до пуке среће – психолог и професор на Универзитету Харвард Данијел Големан написао је књигу „Емоционална интелигенција”, која је преведена на 40 језика и већ двадесет година важи за једног од најбољих психолошких бестселера. У књизи која је извршила револуцију у нашем разумевању важности емоционалне интелигенције, Големан разоткрива да је немогуће тачно предвидети ко ће успети у животу на основу релативно непоузданих оцена на тесту интелигенције.
Данијел Големан био је гост Београда, који је посетио у организацији Мокрогорске школе менаџмента и у којем је одржао предавање о значају емоционалне интелигенције, а у разговору за „Политику” објашњава због чега академска интелигенција нема много везе са животним успехом.
Како бисте описали емоционално интелигентну особу?
То је особа која добро познаје своја осећања и влада њима. Она је самосвесна и уме да држи под контролом своје емоције, нарочито оне узнемиравајуће и деструктивне, које могу учинити штету не само њој, већ и другим особама. Она има квалитетне односе са људима и висок степен емпатије – уме да чита туђи израз лица, разуме говор тела и не слуша само речи, већ чује и „музику” којом нам се неко обраћа. Уз то, разуме како се друге особе осећају, зашто се понашају на одређени начин и шта покреће њихово понашање.
Веома је тешко рећи који пол има бољу емоционалну интелигенцију. Иако жене у просеку остварују боље резултате на тестовима интелигенције и имају већу емпатију и социјалне вештине, мушкарци имају више самопоуздања и боље држе под контролом узбуркана осећања.
Кажете да је живот у породици наша прва школа емоционалног образовања. У вашој књизи „Емоционална интелигенција” објашњавате нам да у том интимном гротлу присности сазнајемо шта осећамо о себи и како други реагују на наша осећања, на који начин да се понашамо према другима, како да изразимо надања и страхове… Такође, кажете да су неки родитељи талентовани учитељи а други погубно одмажу деци. Како се одгаја емоционално интелигентно дете?
Већина родитеља су природно добри учитељи. Ипак, важно је рећи да детету од малих ногу треба објашњавати како се други људи осећају када оно уради нешто – то је једна од најважнијих лекција у емоционалном „описмењавању” детета. Добри родитељи искористе сваку прилику када је дете узнемирено да одреагују као добри емоционални учитељи. Они осећања своје деце схватају веома озбиљно и увек настоје да тачно разумеју шта је повредило или узнемирило њихово дете.
Три најчешћа погрешна обрасца у васпитању су: потпуно занемаривање дечјих осећања, превелика попустљивост дечјим захтевима и презрив однос према дечјим осећањима.
За разлику од когнитивне интелигенције, која је непроменљива током живота, ви тврдите да се емоционална интелигенција може развијати и унапредити. Сматрате да темперамент који је одређен рођењем, као део генетске лутрије, може бити промењен и да стидљиво дете може израсти у самоувереног човека?
„То је апсолутно тачно. Психолошке студије показују да је између 15 и 20 процената беба на планети стидљиво. Међутим, један истраживач их је пратио кроз детињство и установио да су родитељи ти који детету могу помоћи да превазиђе почетну генетски дату стидљивост, несигурност и интровертност. Дакле, темперамент није судбина. Емоционални мозак се развија до средине двадесетих година кроз интеракцију са околином. Међутим, мора се истаћи да је наш емоционални живот пун несвесних навика које треба да променимо. За мењање тих навика потребно је време, добра мотивација и повратна информација да ли нешто добро радимо, да ли активно слушамо друге људе и да ли уважавамо њихова осећања.
Често кажете да ми имамо два мозга, емоционални и когнитивни, и истичете да већину важних животних одлука доносимо главом, а не срцем. Који је важнији за успех у животу?
Немамо два мозга, већ различите делове истог мозга – емоционални мозак и мислећи мозак. Они раде заједно, али ниједан није важнији. Ако емоције раде без „контроле” мислећег мозга, имате проблем. Ако само размишљате, а нисте у контакту са емоцијама, опет имате проблем. Навешћу вам пример из живота: једном познатом адвокату у Америци одстрањена је неуролошка веза између ова два мозга. Он је остао интелектуално ефикасан, али се жена убрзо развела од њега због проблема који су настали у њиховом емотивном односу.
У својој књизи „Социјална интелигенција” упозоравате да вирус социјалног аутизма кружи међу младом генерацијом и да су „ајподи”, „ајфони” и смарт телефони прекинули њихов контакт са реалношћу. Да ли од социјалних мрежа имамо већу корист или штету?
Технологија мења људску комуникацију. Ако би неко пре само 15 година извадио мобилни телефон усред разговора с вама, сматрали бисте да је изузетно неваспитан. Данас, када одем у било који романтични ресторан, више не очекујем да видим заљубљене парове како гледају једно у друго, јер знам да ће гледати у своје мобилне телефоне. Најефикаснији начин комуникације је лицем у лице, а најгори слање ес-ем-еса или мејла. Социјалне мреже нам пружају широку мрежу „пријатеља”, али то су емоционално слабе мреже. Јаке емоције се развијају са људима са којима проводимо време. Ако кроз друштвене мреже само појачавамо везе са блиским људима, онда је то добро, али ако одржавамо велики број слабих веза, то није добро. Осим тога, отворено је питање утицаја друштвених мрежа на дечји развој. Још не знамо колико деца губе када с неким комуницирају преко екрана компјутера или телефона, а не лицем у лице. Бојим се да ћемо веома брзо међусобно комуницирати преко холограмских пројекција.
Када вас питају ко је за вас пример емоционално интелигентне особе, наводите далај-ламу. Недавно сте написали и књигу о овом мудрацу. Због чега је он толико инспиративан за вас?
Одговорићу вам једним његовим цитатом. Далај-лама каже: „Ако читате новине сваког дана и ако су то једине информације о свету које добијате, мислићете да је свет ужасно место за живот. Али, ако погледате у историју, схватићете да је тај свет постајао боље место за живот кроз векове. Пре 200 година, једна од пет особа је знала да чита, животни век је трајао тридесет и нешто година, сада траје 70 и нешто година. Уместо људских права и права жена постојало је робовласништво. Сада су ствари ипак много боље.” Међутим, морам да додам да сам веома забринут за децу – они ће сутра постати одрасли људи и будућност ће зависити од њих. Због тога је важно да се она емоционално описмене и да у школи учи како се управља узнемиравајућим емоцијама и како се развија емпатија. Тако ће деца одрасти у добре људе.
Аутор: Катарина Ђорђевић
Извор: Политика