Prvi put se u literaturi našao termin “deca jake volje” kada je profesor doktor Džejms Dobson na ovaj način definisao decu za koju bi drugi rekli da su tvrdoglava, neposlušna ili samo loše vaspitana. O istim stvarima razmišljao je i doktor Jesper Jul, danski porodični terapeut, koji ovakvu decu naziva “autonomnom decom”.
Doktor Jul ovakvu decu opisuje kao pojedince koji su već od samog rođenja na neki način odlučniji od drugih, odnosno od većine druge dece, a njihovo ponašanje definiše kao neprihvatanje onoga što roditelji smatraju brigom i savetovanjem, odnosno njihovim vaspitanje.
Jednostavno, oni su uvek spremniji da na sve kažu “ne”, ukoliko na bilo koji način imaju mogućnost izbora i izjašnjavanja.
Kada su u pitanju “deca jake volje”, doktor Dobson je još dublje posmatrao njihovo ponašanje i samim tim došao je do mnogih zaključaka među kojima su:
– oni skoro nikad ne prihvataju reči “nemoguće” ili da je nešto jednostavno “nemoguće uraditi”
– u stanju su da se sa vama raspravljaju do krajnjih granica, samo kako bi videli dokle mogu sa vama da idu
– za njih su pravila samo smernice ponašanja, ali ne i nešto što moraju poštovati baš uvek
– do svog cilja često dolaze zahvaljujući svojoj kreativnosti, što može podrazumevati različite metode koje su karakteristične samo njima
– to što svi ostali nešto rade, ne smatraju da bi i oni trebalo to isto da rade
– spremni su da uvek pregovaraju i poslušaće vas samo pod nekim njihovim uslovima
– ne boje se nepoznatog i uvek su spremni da probaju nešto novo
– kada se od njih zahtevaju čak i neke sitnice oni će vrlo burno reagovati
– sve što rade rade onako kako oni misle da bi trebalo i to ja za njih zakon
Roditelji “autonomne dece” koji ne mogu da ih razumeju najčešće se sreću sa osećajem da je njihova ljubav odbijena, da im kao roditelji nisu dorasli i da ne mogu ništa da učine da se to promeni. Za njih roditelji često kažu da bi svojom snagom mogli da promene ceo svet, ali da njih svet sigurno neće promeniti. Problem je u tome što “deca jake volje” stavljaju svaki roditeljski zahtev pod znak pitanja i uvek testiraju stavove svojih roditelja – bez obzira koliko su odrasli ili koliko godina imaju – oni jednostavno uvek imaju spremne britke, oštre i jasne zaključke kojima se bore protiv mišljenja ostalih (najčešće svojih roditelja).
Ljudi iz okoline na ovakvu decu gledaju uvek iz svog ugla, koji je često negativan. Oni ovakvu decu opisuju samo negativnim karakteristima i govore da su tvrdoglavi, neposlušni i jednostavno nemogući, a sve to ne mogu biti odlike dobrog deteta, međutim – upravo to mogu biti karakteristike osobe koja je rođena da bude vođa, da sledi svoje snove i želje i ostvaruje se u svom životu na potpuno jedinstven način.
Kako biti roditelj “autonomnom detetu”?
Roditelji “autonomne dece” moraju da shvate i prihvate zadatak usmeravanja njihove energije u pravom smeru, i to je gotovo sve što mogu da dobro urade za njih i njihovu budućnost. Često “autonomna deca” prelaze i poništavaju sve roditeljske granice, dok u njihovom vaspitanju jednostavno nije moguće primeniti neke ustaljene procedure koje važe za drugu decu. Sa ovakvom decom uvek morate imati strpljenja, a s obzirom da će svakog dana preispitivati i testirati vaše stavove i mišljenja, ali i ono što znate – morate biti uporniji i dosledniji nego sa bilo kakvom drugom decom. Da biste uživali poštovanje ovakve dece potrebno je da ne dozvolite ili ne pokažete da oni sa vama mogu da “rade šta god požele” i da jednostavno ne postoje apsolutno nikakve granice. To ne znači da ćete moći ili da bi trebalo da primenjujete neku vrstu sile i sistema strogog kažnjavanja – jer ćete dobiti samo kontra-efekat od onoga što ste zamislili.
“Deca jake volje” ne žele i jednostavno ne mogu da se obuzdaju ili da “smanje doživljaj” sveta i života koji oni imaju, i to svakako ne bi ni trebalo da pokušavate. Pustite ih da imaju svoje rituale, da razvijaju svoje metode i načine ponašanja, a s obzirom na to da ste ipak u toj situaciji vi roditelj, a samim tim i osoba kojoj se deca uvek najradije obraćaju za pomoć i na koju ste (ipak) ugledaju – trudite se da svojim primerom pokazujete kako bi trebalo da se ponašaju i šta je ispravno. U svemu ovome jednostavno mora biti ljubavi koja uvek ima najveću moć i koja uvek pobeđuje, pogotovo u procesu vaspitanja dece.
Čitav proces vaspitanja “autonomne dece” na kraju se svodi na prihvatanje njihovog karaktera, uvažavanje njihovog temperamenta i u svemu tome – vođenje računa o svojim reakcijama na vrlo često neverovatna iskustva koja ćete imati sa ovakvom decom.
Izvor: roditeljsrbija.com