Čuli ste, skoro sigurno, za sada već vrlo često korišćen termin „pipl plizer“. Potiče iz engleskog jezika (people pleaser) i označava osobu koja se trudi da uvek ugodi ljudima oko sebe, bez obzira na svoja osećanja i to šta ona možda u svemu tome gubi.
Generacijski smo odgajani na taj način da nam uvek bude važno šta će okolina reći i da slika koju o sebi šaljemo mora biti savršena. Kako to nije moguće, i kako se uvek može pronaći mana svakom postupku i ponašanju, mnogi su odrastali u večitom osećaju nedovoljnosti i obuzeti potrebom da svima budu dobri.
Roditelji danas, pak, odlaze u dve različite krajnosti. Jedna poput ove opisane, kojom odgajaju „pipl plizere“, a druga, sasvim suprotna, iz koje izrastaju deca bez osećaja za svet oko sebe.
I opet, kao i kod svake teme koja se tiče roditeljstva, dolazimo do čuvenog balansa. Nije ga lako pronaći, a naš zadatak je da ne odustanemo.
Ako ne želite da odgajite dete koje će se truditi da svakom ugodi, onda treba da radite ovih pet stvari.
Ohrabrujte autentičnost
I ovde ne mislimo na ekscentričnost niti na onu pomalo preteranu potrebu da se uvek i po svaku cenu razlikujemo. Ne. Ohrabrivati autentičnost znači dozvoliti detetu da bude baš ono što jeste, nikako ono što svet očekuje da bude. Da li voli sport ili ne, da li želi da nauči da svira klavir ili ne, da li želi da postane doktor (kao mama i tata) ili frizer… Sve to nisu odluke koje dete treba da donosi sa idejom da zadovolji druge ljude oko sebe. Kada nas jednom gurnu u taj vrtlog, možemo brzo postati nesvesni toga šta mi zapravo želimo. Zato je važno da od samog početka vrednujete jedinstvenu ličnost svog deteta i učite ih da prigrle svoju individualnost.
Dozvolite greške
Roditelji koji gaje decu bez cilja da se svima dopadnu jako dobro znaju da su greške neizbežne. I uče ih da će se greške dešavati, ali je važno da iz njih učimo, umesto da nas obeshrabre. Ako pokušamo da budemo savršeni kako ne bismo razočarali druge, zapravo ćemo razočarati sebe. A to je najveća greška koju je vrlo teško ispraviti.
Dozvoljavaju svojoj deci da im kažu „NE“
To su roditelji koji razumeju moć reči NE. Svoju decu uče da ta reč ne znači ni nepoštovanje ni nevaspitanje. To je, u nekim situacijama, način da se zaštitimo. Reći ne uopšte ne mora da znači da nam se neko ne dopada ili da smo neljubazni. Ako, na primer, dete ne želi da ga uzme baka i drži u krilu sad, pa kaže ne, ono nije nevaspitano. Ono poštuje svoje granice. A trebalo bi i mi da ih poštujemo.
Poštuju i vrednuju osećanja svog deteta
Roditelji koji gaje decu koja će sebe znati da cene nikad neće reći detetu: „plačeš bez veze“ ili „ma to nije ništa, dramiš“. Oni će uvek, čak i kad misle da je dete bez razloga ljuto, prihvatiti njegova osećanja. To, naravno, ne znači da će prihvatiti i svako ponašanje, ali dete SME da bude ljuto, tužno, razočarano onda kad se tako oseća. Ne sme zbog toga da polomi šolju, ali sme da kaže kako se oseća.
Na ovaj način deca grade svoju emocionalnu otpornost, razumeju da su sva osećanja normalna i ne trude se kroz život da za ono što osećaju dobiju potvrdu drugih ljudi oko sebe, da je to u redu.
Uče svoju decu razlici između ljubaznosti i samožrtvovanja
Ako vaše dete u školu stigne sa dve olovke i drugaru zafali jedna, ljubaznost je da mu vaše dete pozajmi. Žrtvovanje je ako mu da svoju omiljenu. To je, u najkraćem, razlika. Svoju decu treba da učimo da vide i razumeju osećanja drugih, da uvek kada mogu budu tu da pomognu, ali da ni njihova osećanja nisu ništa manje važna i vredna, te da čuvaju svoje granice.