Зашто није добро имати играчке свуда по кући? Први разлог је да то у ствари отежава игру вашем детету. Колико је само времена потребно да се пронађе баш та одређена играчка у неком од ћошкова… Осим тога, када деца имају превелики избор она постају неодлучна, фрустрирана и изгубљена у свом том хаосу.

Међутим, чак иако желите да ограничите игру на једну просторију проблем је наћи одговарајући узраст за то. Очигледно је да док се ради о малој беби желите да имате све под контролом и у делу који вама највише одговара. Али како деца почну да расту ка предшколском узрасту можете почети да их учите о поштовању правила, вештини која ће и вама помоћи у заједничком животу са њима.
Уместо да деци допустите да довуку све играчке које имају у дневну собу или трпезарију, омогућите им да изаберу само једну. Можете поставити и правило да без уклањања првог нереда не може да се прави други. Услов који одговара вама, али и детету, јер забрана није потпуна. Уосталом, исто ово правило деца морају да поштују у школи и касније у животу.
Друга важна вештина коју дете треба да стекне је и одговорност. Помозите му тако што ћете показати да остављање играчака по кући има одређене последице. Објасните зашто се играчке не остављају свуда, али и да оне које су заборављене иду напоље код друге деце. Други начин је и да их само сакупите у кутију и допустите детету да их поново „заради“ добрим понашањем. Ова мера може да се уведе кад дете напуни 2 године.
Родитељи, нарочито они који воле да уживају у лепо уређеном дому, се обично уморе од примарних боја играчака које се сукобљавају са њиховим декором. Решење је посебан простор за дечије играчке које дете може да назове само својим. Ако се одлучите на овај корак обезбедите довољно организационих елемената како би извлачење и слагање играчака било лако. Огромна кутија за играчке није добро решење јер увек успева да сакрије оно што се тражи. Најбоља ствар су полице, кутијице, цаше за оловке и сл. И наравно, дете треба да влада овим простором. То значи да мора да зна да је једном дневно потребно да среди лом. Али и ви морате да му помогнете тако што ћете да га похвалите чак и ако соба није сређена по вашим стандардима. Тако показујете детету да цените његов труд.
Још једна добра ствар за организацију је и смањивање броја предмета док дете није ту. Искористите неки тренутак да склоните играчке којима се дете више не игра или које једноставно не одговарају узрасту. Оставите само оне за које је дете тренутно јако заинтересовано. Скупљање играчака „ради успомена“ или за следеће дете које ће доћи једног дана само заузима простор и ствара хаос у кући.
Уколико пак живите у кући и имате два спрата најпаметније је да ипак имате посебан угао за дете и у дневном боравку како бисте избегли константна трчкарања горе – доле. Неколико корпи за играчке могу да украсе животни простор и држе играчке под контролом.
Дете се од малена везује за особу која се о њему брине а у почетној фази живота то је управо мама. Она у овом периоду представља главни ослонац за дете. Наравно, ова веза се развија како дете расте:
До 3.месеца дете живи у једној врсти симбиозе са мамом али пошто није у могућности да разликује лик особе дешава му се да изједначи све особе које се брину о њему.
Између 4. и 7. месеца – осећај повезаности праћен је:
– константним тражењем контакта и близине са централном фигуром јер у овом периоду дете почиње да се плаши удаљавања и раздвајања
– негативним реакцијама према непознатим особама (страх од непознатог).
Ради се о сасвим нормалним видовима понашања који су типични за ову развојну фазу. Познатије и као „криза осмог месеца“ ове реакције обично пролазе након првог рођендана.
Овај страх се препознаје у дететовој реакцији када треба да се одвоји од маме. Наиме, у овој фази, сваки пут када се мама удаљи из дететовог видика малишан постане очајан и реагује плакајући.
Дете још увек није развило способност памћења која је потребна да би оно препознало мамино одсуство као привремено. За дете то што не види маму значи да она више не постоји и управо ово осећање објашњава узнемиреност која га обузима сваки пут када се она удаљи.
Када малишан открије да су он и мама две различите особе појава новог, непознатог лица само још више повећава његову несигурност. Ову непознату особу дете доживљава као претећи елеменат који може да уздрма стабилност односа са мајком. Овај осећај нагони бебу да реагује обично тако што:
– се уплаши и почне да плаче и вришти када се приближи непозната особа (или она коју је дете видело само неколико пута)
– пружа руке ка мами или другој познатој особи ако га непозната особа узме у руке.
Одлучујући фактор у савладавању овог страха је амбијент у коме дете расте. Ако је од рођења навикнуто на присуство различитих људи пребродиће овај осећај много лакше.
У приципу се све решава око првог рођендана јер управо у периоду када пуни годину дана дете достиже већи степен свести и сигурности. Тада оно зна да мама може да се удаљи, али и да се увек враћа.
Дете полако швата да оно може да замисли слику маме у глави јер има сећање на њу у себи и када она није ту. Ово му помаже да прихвати раздвајање, можда тешећи се плишаном играчком (тзв. транзициони објекат).
Будите ту да утешите бебу и избегавајте, колико год то било могуће, дужа раздвајања пре првог рођендана.
Не будите безосећајни на дететову потребу за вашом пажњом. Тако можете само да повећате његов немир.
Када приметите овај страх код детета излазите на неколико минута из собе климајући му главом са врата или причајући гласно да би вас дете чуло.
Поздравите се увек са дететом кад идете, немојте се крадом удаљавати од њега.
Ако дете плаче кад ви излазите реагујте нежно али сигурно и одлучно (да дете не би помислило како његов страх има добру основу).
Навикните дете на присуство различитих људи (баба и деда, бејбиситерке) од самог рођења. Дете не мора да буде баш увек само са мамом.