Zašto nije dobro imati igračke svuda po kući? Prvi razlog je da to u stvari otežava igru vašem detetu. Koliko je samo vremena potrebno da se pronađe baš ta određena igračka u nekom od ćoškova… Osim toga, kada deca imaju preveliki izbor ona postaju neodlučna, frustrirana i izgubljena u svom tom haosu.

Međutim, čak iako želite da ograničite igru na jednu prostoriju problem je naći odgovarajući uzrast za to. Očigledno je da dok se radi o maloj bebi želite da imate sve pod kontrolom i u delu koji vama najviše odgovara. Ali kako deca počnu da rastu ka predškolskom uzrastu možete početi da ih učite o poštovanju pravila, veštini koja će i vama pomoći u zajedničkom životu sa njima.
Umesto da deci dopustite da dovuku sve igračke koje imaju u dnevnu sobu ili trpezariju, omogućite im da izaberu samo jednu. Možete postaviti i pravilo da bez uklanjanja prvog nereda ne može da se pravi drugi. Uslov koji odgovara vama, ali i detetu, jer zabrana nije potpuna. Uostalom, isto ovo pravilo deca moraju da poštuju u školi i kasnije u životu.
Druga važna veština koju dete treba da stekne je i odgovornost. Pomozite mu tako što ćete pokazati da ostavljanje igračaka po kući ima određene posledice. Objasnite zašto se igračke ne ostavljaju svuda, ali i da one koje su zaboravljene idu napolje kod druge dece. Drugi način je i da ih samo sakupite u kutiju i dopustite detetu da ih ponovo „zaradi“ dobrim ponašanjem. Ova mera može da se uvede kad dete napuni 2 godine.
Roditelji, naročito oni koji vole da uživaju u lepo uređenom domu, se obično umore od primarnih boja igračaka koje se sukobljavaju sa njihovim dekorom. Rešenje je poseban prostor za dečije igračke koje dete može da nazove samo svojim. Ako se odlučite na ovaj korak obezbedite dovoljno organizacionih elemenata kako bi izvlačenje i slaganje igračaka bilo lako. Ogromna kutija za igračke nije dobro rešenje jer uvek uspeva da sakrije ono što se traži. Najbolja stvar su police, kutijice, caše za olovke i sl. I naravno, dete treba da vlada ovim prostorom. To znači da mora da zna da je jednom dnevno potrebno da sredi lom. Ali i vi morate da mu pomognete tako što ćete da ga pohvalite čak i ako soba nije sređena po vašim standardima. Tako pokazujete detetu da cenite njegov trud.
Još jedna dobra stvar za organizaciju je i smanjivanje broja predmeta dok dete nije tu. Iskoristite neki trenutak da sklonite igračke kojima se dete više ne igra ili koje jednostavno ne odgovaraju uzrastu. Ostavite samo one za koje je dete trenutno jako zainteresovano. Skupljanje igračaka „radi uspomena“ ili za sledeće dete koje će doći jednog dana samo zauzima prostor i stvara haos u kući.
Ukoliko pak živite u kući i imate dva sprata najpametnije je da ipak imate poseban ugao za dete i u dnevnom boravku kako biste izbegli konstantna trčkaranja gore – dole. Nekoliko korpi za igračke mogu da ukrase životni prostor i drže igračke pod kontrolom.
Dete se od malena vezuje za osobu koja se o njemu brine a u početnoj fazi života to je upravo mama. Ona u ovom periodu predstavlja glavni oslonac za dete. Naravno, ova veza se razvija kako dete raste:
Do 3.meseca dete živi u jednoj vrsti simbioze sa mamom ali pošto nije u mogućnosti da razlikuje lik osobe dešava mu se da izjednači sve osobe koje se brinu o njemu.
Između 4. i 7. meseca – osećaj povezanosti praćen je:
– konstantnim traženjem kontakta i blizine sa centralnom figurom jer u ovom periodu dete počinje da se plaši udaljavanja i razdvajanja
– negativnim reakcijama prema nepoznatim osobama (strah od nepoznatog).
Radi se o sasvim normalnim vidovima ponašanja koji su tipični za ovu razvojnu fazu. Poznatije i kao „kriza osmog meseca“ ove reakcije obično prolaze nakon prvog rođendana.
Ovaj strah se prepoznaje u detetovoj reakciji kada treba da se odvoji od mame. Naime, u ovoj fazi, svaki put kada se mama udalji iz detetovog vidika mališan postane očajan i reaguje plakajući.
Dete još uvek nije razvilo sposobnost pamćenja koja je potrebna da bi ono prepoznalo mamino odsustvo kao privremeno. Za dete to što ne vidi mamu znači da ona više ne postoji i upravo ovo osećanje objašnjava uznemirenost koja ga obuzima svaki put kada se ona udalji.
Kada mališan otkrije da su on i mama dve različite osobe pojava novog, nepoznatog lica samo još više povećava njegovu nesigurnost. Ovu nepoznatu osobu dete doživljava kao preteći elemenat koji može da uzdrma stabilnost odnosa sa majkom. Ovaj osećaj nagoni bebu da reaguje obično tako što:
– se uplaši i počne da plače i vrišti kada se približi nepoznata osoba (ili ona koju je dete videlo samo nekoliko puta)
– pruža ruke ka mami ili drugoj poznatoj osobi ako ga nepoznata osoba uzme u ruke.
Odlučujući faktor u savladavanju ovog straha je ambijent u kome dete raste. Ako je od rođenja naviknuto na prisustvo različitih ljudi prebrodiće ovaj osećaj mnogo lakše.
U pricipu se sve rešava oko prvog rođendana jer upravo u periodu kada puni godinu dana dete dostiže veći stepen svesti i sigurnosti. Tada ono zna da mama može da se udalji, ali i da se uvek vraća.
Dete polako švata da ono može da zamisli sliku mame u glavi jer ima sećanje na nju u sebi i kada ona nije tu. Ovo mu pomaže da prihvati razdvajanje, možda tešeći se plišanom igračkom (tzv. tranzicioni objekat).
Budite tu da utešite bebu i izbegavajte, koliko god to bilo moguće, duža razdvajanja pre prvog rođendana.
Ne budite bezosećajni na detetovu potrebu za vašom pažnjom. Tako možete samo da povećate njegov nemir.
Kada primetite ovaj strah kod deteta izlazite na nekoliko minuta iz sobe klimajući mu glavom sa vrata ili pričajući glasno da bi vas dete čulo.
Pozdravite se uvek sa detetom kad idete, nemojte se kradom udaljavati od njega.
Ako dete plače kad vi izlazite reagujte nežno ali sigurno i odlučno (da dete ne bi pomislilo kako njegov strah ima dobru osnovu).
Naviknite dete na prisustvo različitih ljudi (baba i deda, bejbisiterke) od samog rođenja. Dete ne mora da bude baš uvek samo sa mamom.