Kretanje je u samom „srcu“ i kroz kretanje deca pronalaze različite načine da se razvijaju intelektualno, emotivno, društveno i, naravno, fizički.
Svako učenje počinje telom. Od hvatanja prsta, do hvatanja zvečke do shvatanja mehanike puzanja, stajanja, hodanja, skakanja i zagrljaja , svaki potez koji neko dete napravi – namerno ili slučajno – vodi ka učenju. Kretanje, naravno,kod deteta razvija fizičke sposobnosti. Ali u isto vreme, u mozgu se grade senzorne percepcije i kritični putevi potrebni da bi se ostvario njen puni potencijal.
Istraživanja pokazuju da se u prvim godinama detinjstva u mozgu svakog deteta gradi negde oko 90% neuronskih puteva. Ti putevi određuju kako dete misli i uči, ali još više, uobličiće ko ono postaje. . . koje su njegove strasti i stremljenja, želje i izazovi, unutrašnja razmišljanja, spoljašnje reakcije i pogledi na život. . . sve što teče kroz neuronsku mrežu izgrađenu njegovim najranijim fizičkim i senzornim iskustvima.
Sa jednostavnošću koja oduzima dah, priroda je stvorila da ovaj proces učenja bude istovremeno dinamičan i neprekidan, istovremeno gradeći telo i mozak . Kao takvo, što se više dete kreće, to više stimuliše mozak. Što je više mozga stimulisano, potrebno je više pokreta da bi se dobilo više stimulacija. Na taj način priroda nežno podstiče dete da istražuje van njegovih trenutnih granica prema sopstvenoj radoznalosti da stekne nove sposobnosti. I to je, naravno, ono što nazivamo učenjem.
U ranom detinjstvu je SVE važno. Zapravo, sama priroda ranog detinjstva je zamršeno tkanje u kojem se malo pomalo odjednom razvija sve odjednom . Drugim rečima, nijedna fizička veština, kognitivna misao, kreativna inspiracija, emocionalno buđenje ili društvena nijansa nisu izgrađeni u potpunoj izolaciji. Umesto toga, svako iskustvo i napredovanje neguje sve ostale što zauzvrat pokreće CELO TELO DETETA ka napred.
I imajte na umu, da je ovo putovanje samo za vaše dete. To nije trka. To nije takmičenje. Ne radi se o tome da li je prvo, ili najbolje. Takmičenje u bilo kojem obliku, iz bilo kojeg izvora i iz bilo kojeg predmeta, u ranim detinjim godinama ubrizgavanje veštačke prepreke koja komplikuje stvari, dodaje nepotreban stres i vama i vašem detetu, a što je najgore od svega, može usporiti detetov napredak.
“Spremnost” je stanje uma. Po mom mišljenju, fokus u ranom detinjstvu treba da bude na tome da pomognete svom detetu da nauči da se kreće na njegov sopstveni način. Definicija „spremnosti“ bi glasila da se kod deteta mora razviti poverenje u njegove sopstvene sposobnosti za savladavanje izazova svog svakodnevnog sveta.
Verujem da sve što deca rade ima razvojnu svrhu koja im pomaže da uče i rastu svojim tempom.
Tu ste da ih pustite, usmeravate i pratite .
Jelena Kudrić
dipl.defektolog logoped, reedukator psihomotorike