У данашње време, нажалост, често заборављамо колико је битан развој самосталности код детета. Разлози су бројни. То може бити преоптерећеност обавезама, стална трка са временом, примена “тако је лакше” система… У таквом амбијенту дешавају се пропусти, па ће родитељ често обувати и облачити дете када ужурбано крећу у вртић или га нахранити када одбија ручак. Иако је оно способно за самостално обављање практичних активности или је у фази њиховог савладавања, понекад нећемо сачекати да их изведе уз помоћ, корекцију или након више покушаја. Изазови у детињству су бројни па је честа и појава страха и несигурности при преласку улице, самосталног кретања или одвајања од родитеља.
Како решити проблем?
Није лако, али је могуће, уколико се придржавамо неких основних начела. Решење може бити уз примену три корака.
Дати детету време које недостаје за самостално обављање активности
За почетак је довољно и неколико минута, а касније постепено продужавати трајање активности. Одвојити минут или два од спавања, играња или неке друге дневне рутине.
То време сада даје нову могућност увежбавање самосталности приликом облачења, обувања, припремања за излазак из куће. Дете има времена да погреши и поново покуша.
Увежбавање пажње
Када дете изађе из куће треба да обрати пажњу на свет око себе. То можемо вежбати кратким питањима, нпр: “Да ли је сека која је прошла поред нас имала шал?” или “Да ли је чика који је прошао имао бркове?”… Ова игра треба да буде забавна, касније може и дете да поставља питања родитељима. Такође, игра се може проширити на изглед зграда и других детаља околине. Битно је да дете овим путем увежбава пажњу, да не буде само пасиван учесник у догађајима. Уколико се возимо колима или аутобусом, такође можемо прилагодити игру, обраћањем пажње на станице, скретања, број семафора, бројање дрвећа, кућа или зграда…
Увежбавање преласка улице са семафором и без семафора
Најпре организујемо жељену активност кроз игру. Цртамо или правимо макете, описујемо слике или се играмо конкретним предметима као што су аутићи. Затим демонстрирамо прелазак улице у реалном животу, са родитељима као активним учесницима, у виду подршке. Након тога, родитељи су само посматрачи и најзад дете самостално прелази улицу без родитеља. У цео процес улазе сви делови активности, гледање лево-десно, ступање на зебру, прелажење (ако је у питању пешачки прелаз без семафора) или праћење светла на семафору, значење, као и опрез при условном скретању (ако је у питању пешачки прелаз регулисан семафором). Мали задаци на путу- сходно узрасту. Поздрављање пролазника, махање.
Све ово, али и још много других активности, захтева сасвим мало наше пажње и ангажовања, за резултат који је заиста важан.
Аутор: Александра Бокун, дипл. дефектолог-олигофренолог у центру за дефектолошку подршку развоју и учењу – ABC dete