U današnje vreme, nažalost, često zaboravljamo koliko je bitan razvoj samostalnosti kod deteta. Razlozi su brojni. To može biti preopterećenost obavezama, stalna trka sa vremenom, primena “tako je lakše” sistema… U takvom ambijentu dešavaju se propusti, pa će roditelj često obuvati i oblačiti dete kada užurbano kreću u vrtić ili ga nahraniti kada odbija ručak. Iako je ono sposobno za samostalno obavljanje praktičnih aktivnosti ili je u fazi njihovog savladavanja, ponekad nećemo sačekati da ih izvede uz pomoć, korekciju ili nakon više pokušaja. Izazovi u detinjstvu su brojni pa je česta i pojava straha i nesigurnosti pri prelasku ulice, samostalnog kretanja ili odvajanja od roditelja.
Kako rešiti problem?
Nije lako, ali je moguće, ukoliko se pridržavamo nekih osnovnih načela. Rešenje može biti uz primenu tri koraka.
Dati detetu vreme koje nedostaje za samostalno obavljanje aktivnosti
Za početak je dovoljno i nekoliko minuta, a kasnije postepeno produžavati trajanje aktivnosti. Odvojiti minut ili dva od spavanja, igranja ili neke druge dnevne rutine.
To vreme sada daje novu mogućnost uvežbavanje samostalnosti prilikom oblačenja, obuvanja, pripremanja za izlazak iz kuće. Dete ima vremena da pogreši i ponovo pokuša.
Uvežbavanje pažnje
Kada dete izađe iz kuće treba da obrati pažnju na svet oko sebe. To možemo vežbati kratkim pitanjima, npr: “Da li je seka koja je prošla pored nas imala šal?” ili “Da li je čika koji je prošao imao brkove?”… Ova igra treba da bude zabavna, kasnije može i dete da postavlja pitanja roditeljima. Takođe, igra se može proširiti na izgled zgrada i drugih detalja okoline. Bitno je da dete ovim putem uvežbava pažnju, da ne bude samo pasivan učesnik u događajima. Ukoliko se vozimo kolima ili autobusom, takođe možemo prilagoditi igru, obraćanjem pažnje na stanice, skretanja, broj semafora, brojanje drveća, kuća ili zgrada…
Uvežbavanje prelaska ulice sa semaforom i bez semafora
Najpre organizujemo željenu aktivnost kroz igru. Crtamo ili pravimo makete, opisujemo slike ili se igramo konkretnim predmetima kao što su autići. Zatim demonstriramo prelazak ulice u realnom životu, sa roditeljima kao aktivnim učesnicima, u vidu podrške. Nakon toga, roditelji su samo posmatrači i najzad dete samostalno prelazi ulicu bez roditelja. U ceo proces ulaze svi delovi aktivnosti, gledanje levo-desno, stupanje na zebru, prelaženje (ako je u pitanju pešački prelaz bez semafora) ili praćenje svetla na semaforu, značenje, kao i oprez pri uslovnom skretanju (ako je u pitanju pešački prelaz regulisan semaforom). Mali zadaci na putu- shodno uzrastu. Pozdravljanje prolaznika, mahanje.
Sve ovo, ali i još mnogo drugih aktivnosti, zahteva sasvim malo naše pažnje i angažovanja, za rezultat koji je zaista važan.
Autor: Aleksandra Bokun, dipl. defektolog-oligofrenolog u centru za defektološku podršku razvoju i učenju – ABC dete