Titulu omiljenog TV nastavnika dobio je tokom vanrednog stanja, ali je u prosvetnoj javnosti poznat mnogo pre toga – kao jedan od najkreativnijih nastavnika u Srbiji, čija predavanja deca slušaju bez gledanja u sat. Tokom vanrednog stanja njegove časove pratili su i roditelji. Sećam se komentara jedne mame koja je napisala da je isključila ručak kako bi sa sinom ispratila čas.
Dejan Bošković je nastavnik biologije u OŠ „Ivo Andrić“ u Beogradu, već 21 godinu. Ova škola je u poslednjih nekoliko meseci privlačila mnogo medijske i pažnje javnosti – ceo kolektiv vodio je borbu protiv sistema, da bi na kraju ostvarili neostvarivo.
Dejan je i dobitnik brojnih nagrada, među kojima i ona za Najboljeg nastavnika u Srbiji. Bio je i saradnik ZUOV-a, kao i član brojnih radnih grupa za različiti projekte u obrazovanju.
Zato nam je posebno zadovoljstvo što je prihvatio da za naš portal govori o iskustvu onlajn nastave, ali i o borbi koju je njegova škola vodila prethodnih meseci.
Prvo polugodište praktično je završeno. Utisci su veoma različiti, a kao neko ko je bio i deo TV nastave, kao i u direktnom kontaktu sa đacima, kako biste ocenili ovo prvo polugodište. Šta je prošlo dobro, a šta baš i ne?
– Mislim da je dobro sve što smo mogli novo da iskusimo jer sve to, osim što je ujedno i novo iskustvo, svakako nas je nateralo da razmišljamo i delujemo u nekim novim okvirima nastave koji su, na kraju krajeva, naša budućnost. Trudim se da ne budem mračan i da u svemu vidim i nešto dobro, pa tako i u novonastalim školskim situacijama.
TV nastava nam je pokazala da je u medijima potreban jedan ozbiljniji obrazovni materijal, koji može biti atraktivan i starijima i mlađima, mada je naravno potrebno da se postojeći format unapredi i preobrazi u nešto što bi bilo bliže nekadašnjem TV školskom programu. Onlajn nastava nam je svakako unapredila digitalne kompetencije i u njoj vidim veliki potencijal za vannastavne aktivnosti, posebno pripremnu nastavu i slobodne aktivnosti (ma kako se one danas zvanično zvale). Nastava u školi sa A i B grupama pružila nam je mogućnost da radimo sa manjim brojem dece u odeljenju i imali smo mogućnost da se posvetimo mnogo više svakom detetu, a i IOP je u ovom slučaju realnije izvodljiv.
Ipak, u nastavi smo imali i mnogo sivih zona, da ih tako nazovem. Školski programi nisu konkretnije redukovani, iako je za tim očigledno postojala potreba. Đaci koji određenim danima nisu bili u školi, prema planu trebalo je da prate nastavu od kuće na TV-u, ali njihov raspored i raspored predavanja na televiziji nisu uvek mogli da budu usklađeni. Kontrolni zadaci su tek problem jer u nedelji kada ih dajemo opet viđamo samo grupu A ili B, te ova druga grupa mora da radi u najboljem slučaju nedelju dana pre ili posle, a to ipak nisu isti uslovi za sve. Tu su i tehnički i materijalni problemi, kao i opušteniji odnos đaka prema nastavi koja njima ne izgleda niti ozbiljno, niti obavezno.
Zaključivanje ocena se takođe privodi kraju. To je bio zaista veliki izazov za sve. Kakva su pravila važila za vas, kao nastavnika, u ovom procesu? Sigurno da je mnogo drugačije nego u realnoj nastavi, ali, jesu li kriterijumi kod vas i vaših kolega ipak malo „labaviji“ ili ne?
– Ocenjivanje je još jedna siva zona i mislim da kriterijumi u ovom slučaju i nisu toliki problem, iako jesu labaviji i zbog ove situacije i ne mogu biti drugačiji. Najpre, kada smo mi nastavnici išli u školu, viđali smo samo grupu A cele jedne nedelje ili samo grupu B, što je značilo da svakog đaka viđam upola manje vremena nego inače i da je svakome od njih i fond časova upola manji. I pored toga, dugo je bilo na snazi da broj ocena treba da bude četiri i to je bilo jako teško izvodljivo i sve je prilika bila da će se tridesetominutni časovi pretvoriti u trku za ocene. To se kasnije promenilo, na sreću, ali sada je nastao problem objektivnosti. Jasno je da onlajn nastava ne daje velike mogućnosti za to, pa je nekako dogovoreno da se kombinuje neka aktivnost na onlajn časovima (što nije loše) i odgovaranje u školi. Dodatni problem su popravke ocena jer su i one nekako ostale nedorečene. Kako reagovati ako se dete prijavi da odgovara, a ne pojavi se u zakazanom terminu? Šta ako dete pokaže slabije znanje čak i u odnosu na trenutnu ocenu koju želi da popravi? Ili ona situacija opisana na FB grupi kada je dete iz matematike imalo 1 i 2 i dobilo 3 na tom odgovaranju, te šta mu zaključiti? Koji deo gradiva pitati uopšte?
Želim da kažem da o svakoj strategiji rada treba dobro promisliti i što je moguće više toga sistemski rešiti. No, sada imamo neko iskustvo i možemo ga iskoristiti za drugo polugodište, ako mudrosti ima.
Šta očekujete da nas čeka od 18. januara i da li smatrate da bi nastavak onlajn nastave bio loš za đake?
– Kao biolog i kao nastavnik smatram da je najbolje rešenje ono koje će sačuvati zdravlje jer je ono najvažnije. Nastava je svakako važna i jasno je da je ona koja se realizuje u školi najefikasnija, ali ako situacija bude zahtevala onlajn, za mene nema dileme šta je najpametnije. Svakako da onlajn nastava ima svojih manjkavosti, ali kako napisah, neke od njih možda i možemo da otklonimo.
Šta je to što nedostaje da bi sistem bolje funkcionisao i šta mislite da bi trebalo promeniti kada je reč o nastavi na daljinu?
– Pre svega uključiti nastavnike aktivnije. Još je Snežana Marković svojevremeno imala sjajnu ideju da napravi mrežu dobrih praktičara. Takvih mreža, grupa i strana ima na društvenim mrežama, ali ih treba sistemski organizovati i podržati. Mogu da se pohvalim da znam mnogo sjajnih kolega koji čuda prave i ti ljudi su bogatstvo. Razmena ideja preko sastanaka, vebinara, društvenih mreža, sajtova, možda čak i baza znanja, značila bi svima. Usmerio bih snage ka tome da se iznađu ideje da takva nastava bude što je moguće više interaktivnija. Najkraće rečeno, dao bih reč nastavnicima.
Kad smo kod sistema, vaša škola pokazala je da se protiv njega može boriti. Pre nekoliko dana smenjena je direktorka koja je bila nametnuta, da bi na njeno mesto došla ona koju ste i izabrali. To je proces koji je trajao, ali se niste predavali. Da li verujete da protiv onih loših stvari u sistemu nastavnik može i treba da se bori?
– Mislim da mi, u stvari, nemamo izbora. Mi moramo da se borimo. Iako smo mi uspeli da decu ne uvlačimo u ovu priču; nismo sa njima pričali o situaciji za vreme časova, niti smo štrajkovali, svima je bilo jasno da deca sve shvataju. Na kraju krajeva, pričaju sa svojim roditeljima i skeniraju nas bolje od savremenih aparata. Mi smo im uzor i autoritet i od nas zavisi kako će oni pojmiti sadašnjost i razmišljati o budućnosti.
Borba je bila zastrašujuća i svako od nas je u nekom trenutku vremena imao tešku krizu, uključujući i mene. Bez obzira na to, već sam rekao da nismo imali izbora, a opet, imali smo jedni druge i to je snaga koja ne može da vas izda.
Sećam se da me je pogodila izjava jedne moje koleginice koja mi je rekla da ovo više nije njena škola. I zaista, ona tada to više nije bila. Otuđena nam je i poništeno je sve što smo uradili onog trenutka kada mi je pomenuta v.d. nonšalantno objasnila kako danas sve ide „preko veze“. I nismo to prihvatili, baš kao što nismo prihvatili ni kada nam je direktor susedne škole poručio „da ovaj kolektiv mora da shvati da se mi ništa ne pitamo“. Mi imamo kompletnu školu krcatu fakultetski obrazovanim kadrom, dokazanim kvalitetom, izuzetnim nastavnicima i kako uopšte može da se desi takav gaf u sistemu da se mi ne pitamo?
Na kraju, da završimo vedrijim temama. Kažu za Vas da ste bili omiljeni TV nastavnik, a roditelji su umeli da prekinu svoje obaveze da bi odslušali Vaš čas sa svojom decom. Kako gledate na iskustvo sa TV nastavom i da li mislite da svaki predmet može da zainteresuje učenika, ako se na pravi način predstavi?
– Uradio sam 80 časova i moje radno vreme tada bilo je po deset i više sati dnevno. Najiskrenije, ne bih se vraćao tom poslu. Međutim, sa ove distance, ne bih se žalio. Bilo je to novo iskustvo, svakako zanimljivo i drago mi je da je sve to imalo odjeka. Nekako vidim tu nastavu i kao promociju našeg poziva i volim da verujem da i bar deo našeg društva nastavnike sada gleda drugačijim očima. Na kraju krajeva, da sam ostao bez posla, što je u prethodnom periodu takođe bilo „na stolu“, ko zna, možda bi me neka televizija i uzela za naučni program. ☺ No, bez šale, nekako verujem da bi TV nastava možda bila zanimljivija i kraća i time i efikasnija ukoliko bi časovi više ličili na interdisciplinarne emisije. Drugim rečima, kada bi više nastavnika odjednom vodilo neku (životno značajnu) priču i u to ugrađivalo sadržaje i ključne pojmove svog predmeta. To bi bio težak poduhvat, ali uz mrežu dobrih praktičara koju sam već pomenuo, prilično sam siguran da bi bio izvodljiv.