Депресија маме која не ради – тема о којој се ћути

8 јула, 2021

На мајке које одлуче да остају код куће са децом првих неколико година, друштво гледа као на срећнице. То су оне чији муж има довољно велику плату па може у томе да их “подржи”. То су оне које неће пропустити први корак, прве речи, прве “бисере”. Нико не говори о томе да је овакав “дар” за већину мајки заправо и велика лична жртва. Јер, нико не говори о томе што он носи, а то је изолација.

Foto: Canva

Препознаће се мајке које су решиле да зауставе свој живот на кратко да би се потпуно посветили другима. Својој деци, свом супругу, партнеру – и нису потпуно срећне због тога. Можда се осећају усамљено, без сврхе, можда имају осећај да се око њих дешава живот а оне стоје са стране.

Депресија мама које остају куће погађа више од четвртине родитеља који су незапослени и који бораве код куће. То је потпуно нормално и то је тема о којој треба говорити..

Као прво, мама, сећаш ли се “старе” себе? Оне која је јурила с посла на кафу с другарицама, а одатле на тренинг или код фризера? Оне која је викендом спавала док није била више него довољно наспавана и одморна? Оне која је волела крими серије или романтичне филмове уз вино и мезе? Још је ту. Премда мислиш да си с мајчинством изгубила своје право ја и предала га понору прљавог посуђа и веша, истина је да: ниси ништа изгубила.

Сећаш ли се кад си била у школи? Можда си била спортисткиња? После тога можда банкарка, учитељица или фризерка? Била си важна у великом лошем свету. Али оног тренутка кад си отворила то трудничко боловање, а затим одлучила да останеш код куће због свог детета, системом куване жабе све се променило. Осећала си се као да је твој идентитет замењен једном речју: мама. И због свега тога се осећаш мало љуто, збуњено и тужно. Али, мама, ниси сама.

О овој теми проговорила је и Рејчел, мама из Њујорка која је напустила добро плаћен посао у канцеларији, како би била уз своје дете.

“Борим се сваког дана и покушавам да схватим где се сада уклапам у овај свет. Стално покушавам да смислим начин да мајке могу да раде док су истовремено посвећене деци.”

Ако си и ти та мама која је решила да остане код куће, можда понекад помислиш да није требало. И депресија код куће је велики терет. Нешто о чему морамо отворено разговарати. Изолација, усамљеност, разломљени идентитет – о томе се у овом друштву не говори. Можда зато што постоји стигма у жаљењу. Друштво на то гледа као “дар” зато што остајеш код куће. Твој муж има довољно велику плату да те “подржи” (иако заправо ти подржаваш њега тиме што остајеш код куће, па он може своју каријеру да гради даље). Можеш сведочити ситним, чудесним тренуцима одрастања које многе мајке пропусте због посла. Али чак и у тим тренуцима, нешто недостаје. Оно о чему друштво не говори је – изолација. Усамљеност. Разломљени идентитет. И не говоримо о томе јер смо у игри претварања да је све савршено. Погледај Инстаграм мама које пратиш – иако су многе од њих управо маме које су остале код куће, о томе шта им је то донело се говори, али о томе шта су изгубиле – не.

И, мама, ако се осећаш потпуно одсечено од света и желиш да се вратиш на посао, зашто не пратиш тај осећај? Само зато што си одлучили да останеш код куће, не значи да то мораш заувек. Ако желиш да се вратиш на посао, ако ћеш тада бити срећнија, и твоја деца ће бити. Јер оно што они највише желе, је твоја срећа. Добро је за жену да допринесе већем свету који се окреће изван свог маленог света. Добар је осећај добити плату. Дакле, мама, ако ти недостаје посао – ради. Ако желиш или си и даље потребна код куће, постоје разни начини како победити усамљеност. Разговарај с пријатељицом. Часописи. Договори кафу и вечеру с пријатељима. Иди према циљу. Ради скраћено радно време од куће за време спавања и док траје школа. Шта год можеш да замислиш, можеш и да оствариш.

Једина константа у животу је промена. Не требе да се бојиш тога. Веруј у себе и веруј да је стварно штета да свет пропусти све оно што имаш да понудиш. Можда мислиш да не можеш истовремено имати и срећну децу и остваривати своје снове, али зато имаш две руке, мама. И зато деца (уз мало среће) имају и тату. И надамо се, мама, да нећеш више заборављати на себе.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама