Десило се то пре скоро две године. Моја ћерка је дошла из школе и рекла ми да се родитељи њене другарице из разреда разводе. Дрхтавим гласом је упитала: „Мама, хоће се то и нама десити?”. Погледала сам је право у очи и рекла: „Не, мила. Не брини. Неће.”
Годину дана касније, мој тадашњи супруг и ја смо се разишли. Док смо деци саопштавали ову одлуку, гледала сам како се срце моје кћери ломи на два дела јер, упркос мојим обећањима, десило се оно чега се она највише плашила. Док је развод трајао, осећала сам се као сведок и кривац за то што се њено детињство пребрзо завршило. Био је то најтежи тренутак у мом животу. Не зато што је мени било тешко, већ зато што је њој то био највећи бол који је до тада осетила.
Мој највећи страх је да ћу изневерити своју децу. Да ћу их разочарати. Слажем се са једном сјајном изјавом Жаклине Кенеди – „Ако омашите у одгајању своје деце, и да сте све друго у животу исправно урадили – не вреди вам ништа”. А ја сам их изневерила. Осећала сам се као потпуни промашај.
Чинили смо буквално све да тај први период прође уз што мање стреса за децу. Недељом смо вечерали заједно, мој бивши муж преселио се само неколико кућа од нас и једно о другом смо говорили само лепе ствари. Звучи бајковито, али је заиста тако било. Успели смо да се уздигнемо изнад проблема и поставимо децу на прво место. Али, знате шта? Ништа од тога није им умањило бол. Патили су, свако на свој начин. Једноставно сам одустала од покушаја да учиним да све изгледа ружичасто јер сам у сваком случају била родитељ који је изневерио. Који није одржао обећање.
Негде у том периоду, говорила сам на једној конференцији и жена у публици је устала и рекла: „Моја породица се распала. Моје дете страшно пати. Сваког дана га гледам и у себи мислим – имала сам један најважнији посао на свету, а то је да га заштитим од патње. И ни то нисам успела. Осећам се као потпуни промашај.”
Погледала сам је и прогутала кнедлу. Прелетела сам погледом кроз публику и видела да још неколико жена клима главом, дајући тако до знања да разумеју о чему она прича. Нико од нас није успео да своју децу заштити од бола. Онда ми је ова мисао пролетела кроз главу: „Чекајте. Шта ако посао родитеља посматрамо потпуно погрешно? Шта ако смо сами себи доделили потпуно погрешне задатке?”
Окренула сам се према жени која је говорила и рекла јој: „Можете ли ми навести три особине које желите да ваш син има када одрасте?”
Рекла је: „Желим да буде добар човек, мудар, истрајан.”
„Да”, рекла сам, „па реците ми, шта човек мора да искуси на свом животном путу да би имао те особине?”
Сви су ћутали. Жена је стајала и посматрала ме.
„Бол!” рекла сам. „Борбу! Није наш циљ да децу заштитимо од ситуација у којима треба да се боре. Циљ је да их научимо да преболе, да се изборе, да устану упркос болу. Зар је заиста могуће да ми покушавамо да заштитимо децу од најважније ствари која ће им омогућити да постану управо онакви људи какве и желимо да одгајимо? И да ли је могуће да се као родитељи, осећамо промашено, зато што их нисмо заштитили од сваке негативне вибрације која крене ка њима? Зар је могуће да их безрезервно штитимо уместо да, на пример, кажемо ‘Душо, ово је изазов који је теби намењен. Болеће, али ће ти донети много – мудрост, храброст, снагу. Видим кроз шта пролазиш и видим да је то велика ствар. Ово неће бити лако, али ми можемо да пребродимо и тешке ситуације, не само оне лаке.’”
Убрзо након што је мој развод окончан, позвала сам своју блиску пријатељицу да је питам за савет како да помогнем деци да преброде кризу. Она, иначе, нема децу. Можда ће вам звучати чудно, али савете који се тичу родитељства тражим само од пријатеља који немају децу. Верујем да они могу рационално и трезвено да посматрају ствари. Ево шта ми је рекла: “Драга, твоја породица је тренутно у авиону и турбуленције су јаке. Деца су преплашена. А шта радимо када се у авиону плашимо? Погледом тражимо стјуардесе, посаду. Ако видимо да они паниче, знамо да и ми имамо разлога да се плашимо. Ако су они мирни, то значи да разлога за страх нема. Покушавам да ти кажем да си, у овом сценарију, ти део посаде авиона у којем се сада возе твоја деца. А прошла си у животу довољно турбуленција да знаш да ћете и ово превазићи. С друге стране, твоја деца су несигурна, све им је ново, па ће погледом тражити тебе, да виде да ли је све у реду. Зато је твој посао сад да будеш мирна, насмејана и да наставиш да служиш кикирики путницима.”
Живот није безбедан, није мирна лука. Зато, неш посао није да својој деци обећавамо да неће бити турбуленција, ломова, тешких ситуација. Не, наш посао је да их уверимо да ћемо, кад турбуленције наиђу, ми бити ту уз њих да помогнемо, да их сви заједно пребродимо. Не обећавајте им живот без стреса, али им слободно обећајте да их тај стрес неће убити. Напротив, ојачаће их, учинити мудријим, истрајнијим. Погледајте их у очи и реците: „Не брини. Заједно, пребродићемо све.”
Приредила: А. Ц.
Извор: Опра